> My dear, Master HRM
> Tell me please how long must doing
> sungazing to live min. 150- 200 years? I need that

> information for my site.

man can live easily 150 to 200 years and much more. if you surf the papers on pineal gland on internet you can find such informations. also in peru people lived much longer previously if they doing safe sungazing and i will give you the name of person to contact. i will just find out and e mail you soon.

please contact respected seekverta and he has lot of information on old civilisation in peru and how they made use of sun and lived longer etc. we know each other very well. thanks hrm now in belgium

 

NAUČNI DOKAZI DA SE STARENJE MOŽE USPORITI ALI I ZAUSTAVITI!!!

Tekst omogućio: Sanjogi prof.biologije Savić Nenad, Palić, Subotica, Srbija

398624_3149295892193_855153326_nDramatika života

Tek pre tri godine (1998) naučnici su utvrdili da telomeraza igra odlučujuću ulogu u deljenju ljudskih ćelija. Pri svakom deljenju, jedan deo telomeraza se potroši. Najkasnije posle 75 deljenja zaliha je iscrpljena, ćelija izumire. Naučnici u Teksasu sada su, međutim, došli do saznanja da se odumiranje ćelije može sprečiti dodavanjem telomeraze. U laboratorijskim uslovima, uvođenjem telomeraze zaustavljeno je izumiranje ćelija!

Živeti, znači stariti. Od trenutka kad smo došli na svet, starimo. Starenje je nemenljiv sastojak našeg života, ali je istovremeno i osnov naših pojedinačnih sudbina. U smislu evolucije, starenje kod ljudi je svojevrsna pojava, jer Homo sapiens (savremen čovek prim. prev.) živi duže od gotovo svake vrste sisara na ovoj planeti.
No, zašto ćelije, organi i delovi organa tokom života smanjuju svoje funkcije i na kraju odumiru, do danas je čak i za nauku delimično ostalo zagonetno. Hormoni u tome – toliko je bar izvesno – igraju ključnu ulogu. Kad telo proizvodi manje hormona, tad starimo.
Tako se dolazi do pitanja: može li čovek da pomeri tačku od koje počinje starenje time što bi jednostavno nadomestio nedostajuće hormone? Da li je, čak, moguće i to da se zauvek ostane mlad?
Malo je pitanja kojima se čovečanstvo toliko zanimalo kao ono koje se odnosi na uzroke starenja. Otkrićem enzima telomeraze, prvi put se ova zagonetka učinila rešivom. Tek pre tri godine (1998) naučnici su utvrdili da telomeraza igra odlučujuću ulogu u deljenju ljudskih ćelija. Pri svakom deljenju, jedan deo telomeraza se potroši. Najkasnije posle 75 deljenja, zaliha je iscrpljena, ćelija izumire.
Naučnici u Teksasu sada su, međutim, došli do saznanja da se odumiranje ćelije može sprečiti dodavanjem telomeraze. Oni su kulturu ljudskih ćelija stavili u rastvor telomeraze, s prvobitnom namerom da ćelije učine otpornijim u borbama protiv bolesti. “Čak ni posle 300 deljenja nije bilo nikakvog znaka istrošenosti ćelija”, opisala je to svoje iskustvo s metuzalemskim efektom Karmen Morales sa Univerziteta Sautvestern Medikal Senter (Teksas) u časopisu “Nejčer medisin”.
Delovanje telomeraze sastoji se u stalnoj nadgradnji takozvanih telomera na krajevima hromozoma dezoksiribonukleinske kiseline (DNK), nosioca naših naslednih osobina, koji se udvostručuju pri svakoj deobi ćelije. Telomeri vode računa o tome da struktura hromozoma ostane stabilna i da se oni ne spoje na krajevima. Doduše, pri svakoj deobi izgubi se i nešto telomera. Telomeraza je zadužena za to da ih nadomesti. Koliko manje ima telomeraze, utoliko starenje više odmiče.
Moralesovoj je pošlo za rukom, bar u laboratorijskim uslovima, da uvođenjem telomeraze zaustavi izumiranje ćelija. “Time je”, kako proriču američki stručni časopisi, “označen početak kraja starenja”.
Zanimljivo je da su se pojmovi, pa i činjenice, u vezi sa starošću i starenjem značajno menjali tokom vremena.
Stari Egipćani su verovali da je najdublja starost koju čovek može da dosegne 110 godina; Buda je krajnju dosežnu granicu postavljao na 100 godina.
Biblija, naprotiv, nije pokazivala takvu uzdržljivost kad su u pitanju godine. Prema predanju, Metuzalem je umro – tako bar stoji u Prvoj knjizi Mojsijevoj, Postanje, 5,27 – kad je imao 969 godina. Avram je u 175. godini još bio u dobrom zdravlju (Postanje 25,7), a njegov sin Isak umro je tek u 180. godini. Mojsije je već sa 120 godina morao da se oprosti od života. Psalam 90 govori, pak, kako dana godina naših svega ima do sedamdeset godina, a u jačega do osamdeset godina.

Muške slabosti

Iz cele ove priče o starenju i konačnosti ljudskog organizma, naučnici su posebno izdvojili činjenicu da se telo muškarca “troši” mnogo brže nego telo žene i tu su stavili znak pitanja.

U pokušaju da na to pitanje odgovore, došli su do zaključka da dva najčešća uzroka smrti kod muškaraca u zapadnom svetu – srčani infarkt i moždani udar – imaju zajednički imenitelj: aterosklerozu, sužavanje, zadebljavanje i zakrečavanje arterija usled nataloženih masnih i krečnjačkih materija u krvnim sudovima.
U sklopu ovih činjenica, glavni faktori rizika ateroskleroze jesu muški pol sam po sebi, odgovarajuća porodična predistorija bolesti, pušenje, neadekvatan tretman visokog krvnog pritiska, povećane vrednosti holesterola, suvišni kilogrami i smanjeno kretanje.

Statistička ispitivanja pokazala su da svi navedeni faktori rizika, u neposrednoj procentualnoj uporedbi, više pogađaju muškarce nego žene. U analizama ovih faktora, već su izdvojena njihova tri opšta i moguća uzročnika:
1. Nasledne osobine muškog potomstva
2. Hormoni
3. Društvena uloga muškarca
Ovim i još nekim faktorima pripisuje se odgovornost za to što muškarci umiru ranije:
* Smrtnost muškaraca do 25. godine života mnogo je veća nego kod žena.
* Kao novorođenčad, a potom i u ranoj mladosti, muška deca češće imaju zdravstvene probleme. Tu se, češće nego kod devojčica, javljaju deformacije, oštećenja nastala tokom porođaja i druga patološka stanja.
U 70. godini života, razlika u proceni prosečnog životnog veka između muškarca i žene svodi se na dve i po godine. Osnova, dakle, za onu veliku razliku u proceni životnog veka za muškarca i za ženu nastaje još u mladom dobu.
* Muškarci se, inače, odlikuju nemarnim odnosom prema svom telu. Upadljivo ređe se obraćaju lekaru nego žene. U poređenju sa njima, samo 50 odsto muškaraca preduzima preglede za rano otkrivanje kancera. Uglavnom, oni se plaše saznanja da su bolesni.
Dr Anita Šmajser-Rider sa Instituta za socijalnu medicinu Univerziteta u Beču smatra da muškarci takvo ponašanje “duguju svom statusu muškarca i ulozi muškarca u društvu. Znaci slabosti”, zaključuje ona, “pogotovo u vezi s bolešću, nisu spojivi s ulogom muškarca u društvu”.
* Muškarci se hrane na način mnogo manje zdrav od onog koji usvajaju žene. Sedamdeset odsto muškaraca između 30. i 50. godine života ima previše kilograma. Hipertonija (visok krvni pritisak) i povećani holesterol češće su pojave nego kod žena.
* Muškarci se izlažu rizicima u ekstremnim vrstama sportova, ali na drugoj strani, kad je reč o redovnim vežbama tela i održavanju forme, na opšte iznenađenje manje su dosledni od žena.
* Muškarci imaju velike emocionalne i socijalne probleme, a istovremeno su mnogo manje uzdržljivi od žena svojih godina. Na to dr Šmajser-Rider kaže: “Oni moraju da uzimaju na sebe različite uloge – ulogu oca, zaposlenog čoveka, itd. A te različite uloge povezane su i sa subjektivnim zdravstvenim stanjem.” Vredno je i zapažanje da raspad braka vodi ka povećanju smrtnosti kod muškaraca, koja je dvostruko veća nego kod žena.
* Muškarcima nedostaje “muški doktor” koji bi ih – kao što je to najčešće slučaj kod žena – redovno “vodio” od mladosti i dalje kroz zrelo doba, starao se o njima i proveravao njihovo zdravlje.

Krivi su hromozomi

Razume se, osnovni uzrok zbog kojeg muškarci umiru ranije ne treba tražiti u nekoj subjektivnoj krivici; taj uzrok je u genima.
Hromozomska slika muškarca pokazuje 22 para, plus “polni par” X i Dž. Kod žena je to kombinacija HH. Kao što se vidi, muškarci imaju samo jedan H hromozom i to ih čini podložnijim na razne bolesti, smatra profesorka Kristina Manhalter sa Instituta za medicinsku i hemijsku laboratorijsku dijagnostiku Univerziteta u Beču.
Genetska istraživanja pokazala su da su genetske informacije za važne telesne funkcije upisane samo na H hromozomu. Oštećenja tog jedinog H hromozoma kod muškarca neizbežno ostavljaju negativne posledice. Kod žena, oštećenje na jednom od dva HH hromozoma nije tako strašno, jer drugi H hromozom uglavnom može da tu grešku “poravna”.
Cela jedna paleta bolesti koje napadaju samo muškarce ima za uzrok defekt na H hromozomima. U to spada, na primer, hemofilija (sklonost krvarenju zbog umanjene ili potpune nesposobnosti zgrušavanja krvi), ili “muška tupavost” – teško oboljenje koje pogađa jednog od hiljadu muškaraca. Univerzitetski profesor Volfgang Šnedl u bečkom Vilhelmšpitalu smatra da duševne bolesti srednjeg intenziteta tri puta češće napadaju muškarce. Ali postoji i niz drugih bolesti zavisnih od muškog hromozoma H kao što je urođeni nedostatak pigmenta očiju, sužavanje vidnog polja, hiper-gama-globulinemija i spazmična oduzetost ruku i nogu – što su, doduše, ređe pojave, ali pogađaju muškarce.
Statistike rađanja takođe pokazuju da se više rađaju muška deca, ali da isto tako više muške dece i umire pri rađanju. Muškarci takođe “vode” i u svim statistikama koje se odnose na kancerozne bolesti. Ovo posebno važi za rak grla, pluća i polnih organa. Poslednjih godina značajno se povećava i broj muškaraca koji se žale na smetnje pri spavanju (apneja, privremeni prekid disanja) koje dovode do gušenja i jutarnjeg umora, a time i do pada u procenama dugovečnosti.
Činjenica je, takođe, da ima mnogo više muškaraca nego žena koji ne umeju da izađu na kraj sa životom. Prema navodima Centralnog statističkog ureda u Beču, u poslednjim godinama gotovo tri puta više muškaraca nego žena počinilo je samoubistvo.
Da bi muškarci produžili životni vek – smatraju naučnici koji se bave ovim pitanjima – oni moraju iz osnova da menjaju svoj način razmišljanja. Uverenost u sopstvenu neranjivost mora ostati po strani. Moraju naučiti da, kao žene, bolje osluškuju signale iz svog tela i da se prema njima odnose s više pažnje.

Vrata u novi svet

Traganje za besmrtnim organskim ćelijama, za izvorom večne mladosti i razlozima starenja odvija se nesmanjenom dinamikom. Na našem putu ka besmrtnosti, otkrićem telomeraza postali smo bogatiji za veoma važno saznanje. Dodavanjem telomeraza može se nadoknaditi gubitak zaštitnih omotača (telomera) na hromozomima. Telomeraza ima to svojstvo da osnovnoj supstanci svakog života, dezoksiribonukleinskoj kiselini (DNK), nadomešta jedinice telomera. Ovo otkriće moglo bi biti odlučujući faktor da u budućnosti postane moguće zaustaviti biološki časovnik ljudi.
Istina, za sada još ostaje briga kako da se dodavanjem telomeraza izbegne opasnost pretvaranja zdravih ćelija u tumorozne. Prva nastojanja Univerziteta u Teksasu i američke gensko-farmaceutske industrije u dosadašnjim opitima pokazala su da se ljudske ćelije mogu podeliti 300 puta bez znaka nastajanja tumora. No, kako će to izgledati posle 500 ili 600 deljenja, to pitanje je, za sada, otvoreno.
Nasuprot ovome, saznanja koja potiču iz hormonskih istraživanja dozvoljavaju zaključak o revolucionarnom napretku u nastojanjima da se ljudski vek produži. Hormoni imaju uticaj na život i umiranje svakog čoveka. Saznanja o njihovim svojstvima i načinu delovanja otvaraju vrata u fascinantan novi svet.

Štajnahova operacija

Doktor Ojgen Štajnah, koji je svoju karijeru tekao kao profesor u Fiziološkoj opitnoj stanici u bečkom Prateru, danas važi za pionira 20. veka u savremenom načinu izučavanja hormonskog delovanja. Ne samo da je skinuo mnoge tabue vezane za seksualnost, već je položio i temelje za analizu hormona. Kao takav, dr Štajnah bi sigurno ušao u anale medicine, da nije bilo onog za njega “tragičnog problema” zbog kojeg je bio primoran da prekine svoja istraživanja: bio je Jevrejin. Na početku Drugog svetskog rata emigrirao je u Švajcarsku i, ne vraćajući se nikad više u Beč, umro u Montreu 1944, u 83. godini života.
Prve značajne opite izveo je dr Štajnah kao pedestogodišnjak kad je mužjacima pacova odstranio testise i na njihovo mesto presadio ženske organe. Posle operacija, mužjaci su počeli da se ponašaju kao ženke, i obrnuto.
Kratko vreme posle toga, dr Štajnah je svojim novim otkrićem celoj jednoj generaciji dao nadu da će moći da produži svoje mladalačko doba. Pri podvezivanju semenovoda (vazoligatura) starijim opitnim pacovima, Štajnah je zapazio da je ćelijsko tkivo koje se nalazi između semenih kanala – on je to nazvao “pubertetskom žlezdom” – podstaknuto da obnavlja funkciju. Bio je 1. novembar 1918. kad je dr Lihtenštern, zajedno sa Štajnahom, uradio prvu vazoligaturu na čoveku.
Dejstvo je bilo spektakularno i događaj je kao “Štajnahova operacija” obišao svet. Pacijenti dr Štajnaha neočekivano su sticali novu moć i vitalnost. Došlo je do hiljada novih operacija te vrste, od kojih su dobro situirani građani onog vremena očekivali oživljavanje seksualne moći i opšti porast vitalnosti. Čak su se i stotine lekara, najvećim delom univerzitetskih profesora, među kojima i Štajnahov prijatelj Zigmund Frojd i u ono vreme čuveni ortoped Alfred Lorenc, podvrgli zahvatu. Lorenc, koji je tada već bio ušao u 72. godinu života, ubrzo posle operacije ponovo je otvorio svoju ordinaciju i dugo godina potom lečio svoje pacijente sijajući od zdravlja. Svetski mediji euforično su pisali o “Štajnahovoj eri”. Ali naučnik je takođe bio izložen i teškim kritikama. Klevetali su ga kao zločinca koji krši zakone prirode.
I upravo to je nateralo dr Štajnaha da se okrene usamljeničkom radu na polju istraživanja “seksualnih hormona”, zaposednut idejom da hormone sintetizuje. U tom radu došao je do saznanja da supstituisanjem hormona dolazi do promene kosmatih delova, kože i same psihe, to jest da može doći do istinskog podmlađivanja. Štajnah je bio jedan od prvih u svetu koji su hormone doveli u vezu sa psihom.

Svako želi da dočeka starost, a kad je dočeka, onda se žali na nju. Pitanje je, dakle, da li se može učiniti stvarnim oksimoron prema kojem ima mladih staraca. Odgovor na ovo pitanje potražili su austrijski autori Zigfrid Merin, Markus Metka i Georg Kindel. Svoja saznanja o tome objavili su u voluminoznoj knjizi (345 stranica) o hormonskoj revoluciji, osvrćući se pretežno na probleme muškaraca za koje je naučno ustanovljeno da u andropauzi (“muški klimakterijum”) doživljavaju mnogo dramatičnije promene nego žene.

Husein Šadli, Sara Knaus…

Husein Šadli iz sela Musaifira u Siriji bio je mudar, star čovek. Svoju zemlju znao je još iz vremena kad je bila deo Osmanskog carstva i rado je pričao priče o mladom sultanu Abdulu Hamidu II koga je sreo dok je ovaj bio dečak – muslimanski vladar ugledao je svetlost dana 1876. godine – a znao je i sasvim tačno da navede kako je u oktobru 1918. godine, dok je još trajao Prvi svetski rat, savez Britanaca, Francuza i Arapa izagnao Turke iz Sirije silom oružja. Šadli se još rado, i s oduševljenjem, sećao 15. aprila 1946, kad je i poslednji francuski osvajač napustio njegovu zemlju. Kad je dobri čovek umro u aprilu 1999, bio je star lepih 148 godina – pa je samim tim bio i najstariji čovek na svetu.
List “El Saura” je pisao da je taj čovek, rođen 1851, imao izvanredno pamćenje, da je još mogao da čita bez naočara i da je imao stotinu unuka, praunuka, čukununuka…
Posle Šadlijeve smrti, “zvaničnu” titulu najstarijeg živog čoveka na svetu preuzela je mnogo mlađa Amerikanka Sara Knaus Klark sa 118 godina. Ona je umrla u četvrtak 30. decembra 1999. godine, kada je imala 119 godina i kada joj je trebalo još samo dva dana života da bi ušla u svoj treći milenijum.
O Sari Knaus, razumljivo, zna se mnogo više nego o Šadliju.
Kad je čovečanstvo ušlo u 20. vek, Sara Knaus već je imala 20 godina. Rođena je, dakle 1880. (24. septembra) u Holivudu (Pensilvanija) i život je provela mirno delom kao domaćica, delom radeći za račun jednog osiguravajućeg društva. Njeni rođaci smatraju da je dugovečnost dugovala činjenici da je bila mirna osoba, koju “događaji nisu iznenađivali”.
Zanimljivo je da “Ginisova knjiga rekorda” ne navodi da je Sara Knaus titulu “najstarije osobe na svetu” preuzela od Šadlija. Ta čuvena knjiga kaže da je Sara Knaus preuzela titulu 1998. godine, posle smrti Marije-Lujze Febroni Mejer koja je umrla u Kebeku u 117. godini života. Kad su rođaci ušli da joj to saopšte, samo je rekla: “Pa šta onda?”
Iza Sare Knaus ostala je njena kćer Ketrin koja i sama ima 96 godina, i mnogo unuka, čukununuka, i tako redom…

Izvor: http://www.nin.co.rs/2002-01/31/21756.html

Komentar Sanjogi instruktora, Miroslava Kiša- cybermikana:

Ovo istraživanje je objavljeno pre 12 godina i po toj objavi nije mnogo odjeknulo u javnosti. Preneli su ga neki pisani mediji i sve se zaustavilo na tome. Međutim ono danas ima novu snagu. Ćelije za svoje gorivo za rad koriste hormon melatonin koji luči pinealna žlezda ili epifiza. Melatonin se luči uveče po mraku kada spavamo ali samo ako smo ispunili najglavniji uslov a to je da smo primili dovoljnu količinu sunčevog svetla po danu preko očiju. Na taj način se po danu luči iz pomenute žlezde seratonin odnosno hormon sreće i zadovoljstva koji potiče lučenje melatonina u periodu od 2-3h ujutro u najvišim granicama. Melatonin pomaže povećanu telomerazu ćelija. Stoga je logično zaključiti da povećane količine pospešuju uspešnije mnogo brojniju telomerazu nego kada su u pitanju manje količine melatonina. Kako starimo sve nam se slabije luči melatonin a ćelije nemajući svoje pogonsko gorivo lagano izumiru. Sa izumiranjem ćelija izumire i naše tkivo, koža i ostali organi. Taj proces se zove starenje. Povećanim primanjem sunčevog svetla preko očiju i radi lučenja hormona seratonina po danu a noću melatonina koji je ključni faktor pri telomerazi, čovek je u stanju da drastično uspori ili čak zaustavi propadanje svog organizma, odnosno starenje. Konačno na ovaj pomenuti način možemo sa sigurnošću dokazati tvrdnje Sanmastera Hire Ratan Maneka da se povećanim primanjem sunčevog svetla (sangejzingom ili solarnom jogom) usporava starenje ili se čak zaustavlja a telo se podmlađuje.

Dakle, sangejzingom se dešavaju mnogi hemijski procesi u ljudskom organizmu koji nam pomažu da budemo usaglašeni sa prirodom i na taj način izlečimo sve postojeće bolesti i steknemo savršen imunitet da nam ni jedna nova bolest na može ništa. Tu zaslugu najviše dugujemo melatoninu i podmlađivanju odnosno regeneraciji naših ćelija. Naše ćelije pod tim uslovima više pamte razne otrove, toksine, slobodne radikale koje napadaju telo i ne konzumiraju jedne druge te tkivo niti unutrašnji organi ne propadaju niti se troše. One tako jačaju naš imunitet koji stvara jako biofotonsko polje u i oko našeg tela koje nas štiti od svih unutrašnjih i spoljašnjih bolesti.

Pravilna ishrana je majka svih preduslova uz sigurno gledanje u Sunce kako mi to preporučujemo. Što više jedete slabiju hranu, (ne kuvanu, ne pečenu, bez zaprške i začina, razne supe, bujone, voće, povrće, žitarice…) to vam je više aktivna pinealna žlezda kako bi proizvela više energije u vašem telu umesto što biste je crpeli iz čvrste hrane, te ona više u tim uslovima i proizvede seratonina a on inhibira više melatonina, koji dalje napaja ćelije kao njihovo pogonsko gorivo potpomažući dodatno telomerazu koja više radi ovih uslova nema svojstvo da se troši nego nastavlja dalje da funkcioniše pravilno.

Lučenje seratonina je od izuzetne važnosti posle pravilne i što prirodnije ishrane jer radi svog svojstva smirivanja, umirivanja, davanja osećaja sreće i zadovoljstva potpomoža pinealnoj žlezdi da se što pre aktivira a ona tako aktivirana lučeći melatonin igra ključnu ulogu u faktorima koji sam gore naveo. Suprotno delovanje poput: nezadovoljstva, straha, osećaja krivice, poniženja, nervoze, neizvesnosti, slabljenje imuniteta organizma… (ono što se danas nameće ljudima raznim dezinformacijama, čemtreilovima, inekcijama, vakcinama itd. kako bi vladari sveta iz tame lakši upravljali njima slabeći im pinealnu žlezdu poništavajući na taj način njen kompletan učinak, kako bi postigli svoj krajnji cilj a to je depopulacija ljudi na ovoj prelepoj planeti).

Sangejzingom i hemijskim procesima koje on potiče aktiviranjem pinealne žlezde zasigurno se menjaju hromozomi i sam DNK. Te oštećeni lanci DNK bivaju popravljeni i nadograđeni a sve to u zavisnosti od cirkadijskih ritmova Sunca i čoveka koji je baždaren (podešen) njime. U pomenutom procesu najveće zasluge imaju upravo seratonin i melatonin koji učestvuju u proizvodnji dopamina koji je hemijska supstanca kojeg luči hipotalamus ili hipofiza. On ima svojstvo transmitera i sintetiše adrenalin I noradrenalin.

Ovim navedenim preduslovima i uslovima se zatvara začarani krug i naše telo ostaje podmlađeno a moguće i doveka mlado, vitko, ažurno, puno elana. Iz navedenog je sasvim logično da kada se steknu ovakvi uslovi čovek kao perpetum mobile (samoodrživa jedinka prim. prev.) može trajati večno.

 

Komentar Sanjogija profesora Nenada Savića

(Jasna potvrda Hirinih tvrdnji od strane veoma stručne osobe)!

Miroslave

Pre 4 meseca sam dostigao 45 minuta gledanja u sunce i neću ga smanjivati dok sam živ. Nemam osećaj gladi ali kada ne jedem skupi mi se želudac pa moram da jedem malo. Jedem četiri puta manje nego pre. Ako ujutru i uveče gledam u sunce onda ne doručkujem i ne večeram samo ručam po malo. Više mi odgovara da gledam indirektno u sunce (gledam dole i dopuštam da mi svetlost ulazi u oči).

Pinealna žlezda noću luči hormon melatonin koji podstiče stvaranje enzima telomeraze koji regeneriše kape (telomere) hromozoma i tako nam produžava život.

pročitaj ovaj tekst biće ti jasnije.
pozdrav prof.Savić

Nastavljamo dalje uskoro sa….

Beskonačni život i konačna smrt – Nobelova nagrada za medicinu 2009.

398605_3960634344296_79321368_n