Prilikom pokrštavanja Slovena hrišćanski misionari služili su se različitim metodama kako bi naterali narod da prihvati novu religiju. Metode su se često menjale, one uspešne širene su dalje i usvajali su ih ostali misionari kojima do tad nisu bile poznate ili su širili hrišćanstvo na nepopularan način.
Prvi misionari, dolazeći kod polapskih Slovena, sledili su jevanđelje po Luki i isticali dobrovoljno siromaštvo. Bili su pocepani i prašnjavi, prosili su po ulicama slovenskih gradova izazivajuću čuđenje i sažaljenje lokalnog stanovništva. Gordim i ponosnim Slovenima prosjaci kao izaslanici bogova nisu mogli predstavljati uzor, niti je neko hteo da sledi religiju prosjaka i sluga. Videvši da takva metoda nema mnogo uspeha misionari se odlučuju za potpuno drugačiji pristup.
Održavani su mnogi misionarski zborovi na kojima je raspravljano o učinku i načinu daljeg širenja hrišćanstva. Na uznimskom zboru razmotreno je stanovište koje su branili staroverci – da je hrišćanski bog najgori i najslabiji bog, a sluge koje propovedaju njegovu veru da su neotesane, da prose i žive u bedi.
Poučene takvim iskustvom sledeće hrišćanske misije zaboravljaju priče o siromaštvu i odlučuju se za drugačiju taktiku. Dobro opremljeni hranom i bogatom odećom, misionari hvale raskošan život i blagostanje, a staroverce daruju skupim poklonima. Na taj način štite misiju od sažaljenja, podsmeha i omalovažavanja, u očima naroda misonari izgledaju dostojanstvenije, samim tim bog koga predstavljaju izgleda moćniji i bliži starim slovenskim bogovima.
Tradicionalno mišljenje slovenskog društva odlikovalo se slobodnim kolektivnim stvaralaštvom u oblasti vere, poštovanjem prirodnih pojava i jasnim odnosima između tih pojava, bogova i ljudi. Svaku religiju, novu ili staru Sloveni su smatrali za istinitu. To ne znači da su prihvatali bogove stranaca, jednostavno, ostavljali su izbor drugima da veruju u šta hoće, suprotstavljajući svoje bogove tuđim i verujući da su slovenski bogovi moćniji od svih ostalih. Sloveni nisu osporavali boga hrišćanima jer su smatrali da bog koji je ispovedan u mnogim državama nije mogao biti nepostojeći.
Nova metoda hrišćanskih misionara koja je vrlo brzo urodila plodom postaje podstrek za nove planove. Metode delovanja brzo su se širile po Evropi zbog dobre međusobne komunikacije misionara tada još uvek jedinstvene hrišćanske crkve.
Sledeća faza delovanja bila je stvaranje prezira prema staroj veri. Nametan je osećaj inferiornosti starovernih u odnosu na novoverce. Pogotovo se ta razlika isticala između starovernih kneževa i onih koji su prihvatili hrišćansku religiju. U to vreme kružila je priča o hrišćanskom vladaru koji je za trpezu zvao robove novoverce, naređujući da se na dvoru iznose lošija jela za velmože koji se nisu odrekli stare vere. Slična je priča gde vladar hrani hrišćane za stolom dok podanici staroverci dobijaju hranu na podu. Videvši uspešnost ove taktike, misionari je brzo šire po svim slovenskim zemljama širom Evrope, pa imamo slične primere ponašanja kneževa iz panonske oblasti, današnje Poljske, Moravske itd.
Vremenom se gubi znak jednakosti između hrišćanskih i starovernih vladara, gde ovi drugi postaju sve češće ponižavani i izvrgivani ruglu. Međutim, i pored toga mnogi ne pristaju da prihvate novu veru. Jedan od njih je i slovenski vladar Samo. Dagobert, vladar franačkog ujedinjenog kraljevstva, primajući hrišćanstvo nastavlja ratove sa slovenskim starovernim plemenima koje predvodi Samo. Sloveni su pljačakali franačke gradove i trgovce, a franačkoj vojsci često su nanosili poraze. Da bi prekunuo te napade Dagobert šalje svog poslanika Sihariusa na pregovore sa Samom. Samo predlaže sklapanje prijateljstva ali Siharius odbija rečima: „hrišćanima i slugama božjim ne priliči da prijateljuju sa psima“. Samo odgovara pretnjom da će božji psi rastrgnuti božje sluge. Velika bitka odigrava se kod, danas nepoznatog, Vogatisburga i Dagobertove tri vojske bivaju potučene do nogu, a Samo upada duboko u franačku teritoriju.
Stotinama godina hrišćanski misonari smišljali su planove kako da Slovenima nametnu novu veru. Iznova i iznova pokušavajući, učeći na greškama svojih prethodnika na kraju su uspeli. Slom stare vere u velikom broju slučajeva značio je i propast razjedinjenih slovenskih plemena koja su polako nestajala, pretapajući se u okolne narode sa kojima su se graničili. Lukavom politikom hrišćanskih misionara stara slovenska vera je postala ruglo u odnosu na hrišćansku religiju, pa po inerciji i Sloveni postaju inferiorni u odnosu na narode koji su ranije primili hrišćanstvo. Ako je sramota biti Sloven, asimilacija, pogotovo ona praćena ognjem i mačem, ne treba da čudi.
Pravi krah slovenske vere počeo je kada su slovenski kneževi i vladari počeli da prihvataju hrišćanstvo ne želeći da budu ni po čemu gori od hrišćanskih vladara. Istim metodama kojima je njima nametano hrišćanstvo, oni ga nameću svom narodu. Po principu omalovažavanja starovernih podanika i uzdizanja novoveraca uz razne pretnje i zabrane narodnih običaja, hrišćanstvo počinje da se širi. Privilegije, nasledne titule i priznanja od strane drugih hrišćanskih država postaju dovoljan razlog za lako odricanje od stare vere i primanje hrišćanstva kod slovenskog novonastalog plemstva. Pokrštavanje je preobraćenim kneževima otvaralo tako značajan put za srednjovekovnu politiku – ženidbene veze u okviru hrišćanskih plemićkih porodica. Mnogo je takvih primera: vizantijska kneginja Ana udala se za ruskog kneza Vladimira tek kada je ovaj na njen nagovor prihvatio hrišćanstvo; za poljskog Mješka Prvog udala se hrišćanka Dobrava – ćerka bohemijskog kneza Boleslava; Gotšalk, knez starovernih Obodrita (Bodrića), primanjem hrišćanstva ženi dansku kneginju Sigridu; itd.
Poslednja etapa misije – praktično usađivanje elemenata hrišćanske religije narodu – trajala je vekovima. Razvijala se neravnomerno, u zavisnosti od geografskog položaja položaja i klasne pripadnosti, da bi krajem 12. veka postigla odlučujuće rezultate gotovo u svim slovenskim zemljama, ostvarivši u potpunosti hrišćanska načela među velmožama, vitezovima i gradskim elementima, a isto tako prodrevši prilično duboko u redove seoskog stanovništva. Hroničar Ebo iz 12. veka navodi da je na jednom savetovanju misionara konstatovano da su skoro svi narodi „upregnuti u hrišćanski jaram“, a da onima koji budu odugovlačili sa tim „preti nebeska kazna“. 13. vek može se smatrati periodom kada je hrišćanstvo prihvaćemo u svim slovenskim zemljama.
