Pravo ZNANJE o božiću:
(Latinično preslovljavanje je dole niže)

БОЖИЋ – СВАРОЖИЋ, НОВА ГОДИНА Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Према неким веровањима, смрћу Коледа на Бадње вече завршава се његов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов који ће трајати исто толико (Купало умире на летњу дугодневницу). О смрти Коледа сведочи народна песма из 19 века: „…Да прославиш старога Коледа Коледо Коледо. Да сахраниш погребеш Коледа. Коледо Коледо. И дочекаш младог Сварожића. Коледо Коледо. Сварожића тог младог Божића, Коледо Коледо…“ Због тога често срећемо назив „коледо“ уместо „божића“. То је уједно био и почетак нове календарске године. Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса – круга, новог кола. Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама и о њима можете прочитати овде: Наши преци су могли са великом тачношћу да одреде датум астрономских појава и то на врло једноставан начин: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке итд. (погледати књигу Александре Бајић – Календар предака). Заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневница, дугодневница…). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Примањем хришћанства наши стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да разлика између старословенског и новог Божића износи 16 дана! Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година. У гроздоберу (септембру) почињала је црквена нова година али пошто ми нисмо црквена организација не прихватамо тај датум као почетак године. Једно од мишљења је и да је Нова година била у време пролећне равнодневнице.

Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан искључиво за Божић. С’ тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др Сретен Петровић који каже: „Бадњак – стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“ Антропологија српских ритуала „Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ”Божића”, на дан зимског солстиција, крајем децембра.“ Јарослав Францисти/Календар и мерење времена „После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“ Дуња Матић/Српски календар „Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време.“ Предраг Ђ.Јанковић/Година и календар Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, они одговарају да га не виде, а он им каже на то: „Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“ Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице.

Сличан прастари обичај постојао је и код балтичких Словена када се жрец, на празник Световида, крио иза велике погаче, питајући окупљене да ли га виде. Одговор је био исти као и код нас – ако га виде, да следеће године колач буде још већи како га не би видели. На данашњи дан почиње 7523. година. Постоји сумња да календар који данас називају „ромејски“ или „византијски“ има много старије порекло. По неким теоријама „византијски“ (источноримски) владар Василије Други плански је усвојио тај (код балканских народа можда већ постојећи) календар како би хришћанство приближио и лакше наметнуо околним словенским народима. Ширење хришћанства имало је за циљ стварање нових поданика, јачање власти Василија Другог као и ширење византијског утицаја. Василије се посебно трудио да хришћанство прошири на „многобожачки“ словенски исток. Не заборавимо да је Русија у то време под кнезом Владимиром примила хришћанство. Период стварања света од пре око 7500 година по тзв. ромејском календару поклапа са почецима старчевачке културе и трајним насељавањам становништва у пределе садашње Србије и околних земаља. Исто тако, период настанка света од пре 7500 година поклапа се са Рајан-Питмановом (Ryan-Pitman) теоријом о потопу по којој је Црно море некада било слатководно језеро окружено плодним земљиштем и насељено организованим људским заједницама. Приливом воде из Средоземног мора дошло је до великог потопа и велике сеобе преживелог становништва. У прилог тој теорији иду и новија откића истраживачке екипе на чијем челу је био проналазач Титаника, Роберт Балард. Истраживачи су у дубинама Црног мора нашли потопљену обалу као и слатководне биљне и животињске врсте чија је старост процењена на око 7.000 година. Истраживачи верују да је приликом потопа поплављено око 150.000 квадратних километара земљишта. Млађи слатководни примерци нису нађени јер су их замениле морске биљке и животиње. По Рајан-Питмановој теорији, велике миграције становништва допринеле су насељавању панонске области и ширењу неолитске цивилизације по целој Европи. Дошавши у наше пределе, преживели су вероватно почели да броје године од велике несреће која их је задесила и од новог почетка, односно, од насељавања на наше просторе. Да се вратимо на Божић – Сварожић. Наш стари празник славио се слично као и пре стотинак година, а можда и као данас у неким удаљенијим планинским селима. Један од јутарњих обичаја је и умивање „јаковом водом“. То је вода која је на Бадње вече (тј. краткодневницу) узета са извора и верује се да има магијске моћи.

Воду поздрављају са „добро јутро водице и срећан ти Божић“. По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива. Овом водом се погача и над њом се домаћин обраћа боговима за здравље породице, а девојка која носи воду може у њој да види лик момка за кога ће се удати. Божићних обичаја има толико да би се о њима могла написати књига. Празник обилује, старим, претхришћанским обичајима и њихово порекло не можемо тражити у аврамовским религијама него искључиво у старим индоевропским веровањима. Ево како је Вук С. Караџић описао слављење Божића: „Кад се поодјутари, пошто намире стоку, онда сједу за ручак, али прије избаце неколике пушке (а тако и у јутру рано кад устану) па се искупе око софре, те се моле богу и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом… По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви) те ондје мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају после жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати неки најпре окусе сира, неки печенице итд. али ракије млоги не пију први дан због врућице.

Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простире се празна врећа на место чарфава или по чарфаву) и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. На први дан Божића нико никоме не иде у посету осим положајника… Од сламе, с којом се на Бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку стави метне по мало. Оно уже у коме се слама донесе, не разрдеши се, него се само распусти, па се на Божић, у јутру пред кућом баци по њему жито, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле!“

Срећан Божић – Сварожић и срећна нова 7523. година! Слава!

 

LATINIČNO PRESLOVLJAVANJE:

Upravo dobio u inbox pravo ZNANJE o božiću:

BOŽIĆ – SVAROŽIĆ, NOVA GODINA Stari slovenski Božić nekada je bio u vreme kada se rađalo mlado Sunce, prvi dan posle zimske kratkodnevnice. Dan postaje duži, rađa se i jača mali sunčani bog (božić) – Svarožić. Prema nekim verovanjima, smrću Koleda na Badnje veče završava se njegov period vladavine od 6 meseci, a počinje Kupalov koji će trajati isto toliko (Kupalo umire na letnju dugodnevnicu). O smrti Koleda svedoči narodna pesma iz 19 veka: „…Da proslaviš staroga Koleda Koledo Koledo. Da sahraniš pogrebeš Koleda. Koledo Koledo. I dočekaš mladog Svarožića. Koledo Koledo. Svarožića tog mladog Božića, Koledo Koledo…“ Zbog toga često srećemo naziv „koledo“ umesto „božića“. To je ujedno bio i početak nove kalendarske godine. Božić, Koledo ili Nova godina je početak novog godišnjeg ciklusa – kruga, novog kola. Koledarski običaji i danas su prisutni u Srbiji i u drugim slovenskim zemljama i o njima možete pročitati ovde: Naši preci su mogli sa velikom tačnošću da odrede datum astronomskih pojava i to na vrlo jednostavan način: pomoću štapa, krugova, tj. gumna, merenjem dužine senke itd. (pogledati knjigu Aleksandre Bajić – Kalendar predaka). Zabluda je da stari narodi nisu imali astronomska znanja koja bi im omogućila da određuju tačne datume nekih astronomskih pojava (ravnodnevnice, kratkodnevnica, dugodnevnica…). Setimo se samo drevnih kamenih građevina – opservatorija, koje postoje širom sveta. Primanjem hrišćanstva naši stari praznici bivaju vezani za nove hrišćanske, a računanje datuma praznika umesto narodnih „merača vremena“ preuzima crkva (pomerajući datume i računajući vreme nepreciznim kalendarom), pa danas dolazimo do toga da razlika između staroslovenskog i novog Božića iznosi 16 dana! Što se tiče početka godine, postoje različita mišljenja kada je tačno počinjala godina. U grozdoberu (septembru) počinjala je crkvena nova godina ali pošto mi nismo crkvena organizacija ne prihvatamo taj datum kao početak godine. Jedno od mišljenja je i da je Nova godina bila u vreme prolećne ravnodnevnice.

Vreme prolećne ravnodnevnice može se uzeti pre kao početak proleća/leta, dok je početak kalendarske nove godine vezan isključivo za Božić. S’ tim mišljenjem slažu se mnogi istraživači slovenske mitologije, jedan od najpoznatijih je i dr Sreten Petrović koji kaže: „Badnjak – stara godina, stavlja se na drvnik i preseče, a potom ide na ognjište, kako bi se kroz oganj rodilo Novo Sunce, Nova godina.“ Antropologija srpskih rituala „Kod starih Slovena Nova godina se slavila kao dan rođenja mladog Boga Sunca ”Božića”, na dan zimskog solsticija, krajem decembra.“ Jaroslav Francisti/Kalendar i merenje vremena „Posle zimskog solsticijuma i kratkodnevnice, Zemlja započinje svoj novi kružni put oko Sunca sa trajanjem od godinu dana. Zato se kaže da sunčevo kolo počinje opet da žeže. U našem narodu se uz veselje i mnogobrojne obrede i danas slavi rađanje mladog sunca, malog Bože, Božića“ Dunja Matić/Srpski kalendar „Prema tome koliko je novogodišnjih običaja vezano za Božić, praznik zimskog solstacija, običaja koji se i danas održavaju, vidi se da je još od nezapamćenih davnina godina počinjala baš u to vreme.“ Predrag Đ.Janković/Godina i kalendar Kao potvrda da je godina počinjala u vreme zimske kratkodnevnice imamo i zanimljiv božićni običaj kada se domaćin krije iza božićnog kolača – česnice. Običaj je verovatno veoma star i vodi poreklo iz vremena kada je Božić bio u vreme kratkodnevnice. Na Božić domaćin se sakrije iza božićnog kolača i pita ukućane da li ga vide, oni odgovaraju da ga ne vide, a on im kaže na to: „Da bog da i ove godine ne vidili me iza velikih klasova!“ Domaćin jasno govori „i ove godine“ što znači da je već počela da teče nova kalendarska godina za koju očekuje da će biti u najmanju ruku isto rodna kao i prošla. Na Badnje veče domaćin umesto da kaže „ i ove godine“ kaže „dogodine“ i na taj način najavljuje da sutra, na Božić, počinje nova godina. U nekim srpskim krajevima ovaj običaj poznat je kao „milanje“ jer domaćin pita: „milam li se?“ odnosno, vidi li se, pomila/promila li se iza česnice.

Sličan prastari običaj postojao je i kod baltičkih Slovena kada se žrec, na praznik Svetovida, krio iza velike pogače, pitajući okupljene da li ga vide. Odgovor je bio isti kao i kod nas – ako ga vide, da sledeće godine kolač bude još veći kako ga ne bi videli. Na današnji dan počinje 7523. godina. Postoji sumnja da kalendar koji danas nazivaju „romejski“ ili „vizantijski“ ima mnogo starije poreklo. Po nekim teorijama „vizantijski“ (istočnorimski) vladar Vasilije Drugi planski je usvojio taj (kod balkanskih naroda možda već postojeći) kalendar kako bi hrišćanstvo približio i lakše nametnuo okolnim slovenskim narodima. Širenje hrišćanstva imalo je za cilj stvaranje novih podanika, jačanje vlasti Vasilija Drugog kao i širenje vizantijskog uticaja. Vasilije se posebno trudio da hrišćanstvo proširi na „mnogobožački“ slovenski istok. Ne zaboravimo da je Rusija u to vreme pod knezom Vladimirom primila hrišćanstvo. Period stvaranja sveta od pre oko 7500 godina po tzv. romejskom kalendaru poklapa sa počecima starčevačke kulture i trajnim naseljavanjam stanovništva u predele sadašnje Srbije i okolnih zemalja. Isto tako, period nastanka sveta od pre 7500 godina poklapa se sa Rajan-Pitmanovom (Ryan-Pitman) teorijom o potopu po kojoj je Crno more nekada bilo slatkovodno jezero okruženo plodnim zemljištem i naseljeno organizovanim ljudskim zajednicama. Prilivom vode iz Sredozemnog mora došlo je do velikog potopa i velike seobe preživelog stanovništva. U prilog toj teoriji idu i novija otkića istraživačke ekipe na čijem čelu je bio pronalazač Titanika, Robert Balard. Istraživači su u dubinama Crnog mora našli potopljenu obalu kao i slatkovodne biljne i životinjske vrste čija je starost procenjena na oko 7.000 godina. Istraživači veruju da je prilikom potopa poplavljeno oko 150.000 kvadratnih kilometara zemljišta. Mlađi slatkovodni primerci nisu nađeni jer su ih zamenile morske biljke i životinje. Po Rajan-Pitmanovoj teoriji, velike migracije stanovništva doprinele su naseljavanju panonske oblasti i širenju neolitske civilizacije po celoj Evropi. Došavši u naše predele, preživeli su verovatno počeli da broje godine od velike nesreće koja ih je zadesila i od novog početka, odnosno, od naseljavanja na naše prostore. Da se vratimo na Božić – Svarožić. Naš stari praznik slavio se slično kao i pre stotinak godina, a možda i kao danas u nekim udaljenijim planinskim selima. Jedan od jutarnjih običaja je i umivanje „jakovom vodom“. To je voda koja je na Badnje veče (tj. kratkodnevnicu) uzeta sa izvora i veruje se da ima magijske moći.

Vodu pozdravljaju sa „dobro jutro vodice i srećan ti Božić“. Po pravilu je zahvataju devojke a njome se umivaju svi članovi domaćinstva po starešinstvu i svako daruje devojku koja ih poliva. Ovom vodom se pogača i nad njom se domaćin obraća bogovima za zdravlje porodice, a devojka koja nosi vodu može u njoj da vidi lik momka za koga će se udati. Božićnih običaja ima toliko da bi se o njima mogla napisati knjiga. Praznik obiluje, starim, prethrišćanskim običajima i njihovo poreklo ne možemo tražiti u avramovskim religijama nego isključivo u starim indoevropskim verovanjima. Evo kako je Vuk S. Karadžić opisao slavljenje Božića: „Kad se poodjutari, pošto namire stoku, onda sjedu za ručak, ali prije izbace nekolike puške (a tako i u jutru rano kad ustanu) pa se iskupe oko sofre, te se mole bogu i mirbožaju se, tj. izljube se svi redom… Po tom domaćin pokupi sve one svijeće u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici ili u čanku (svakako žito pomiješano zajedno; u tom žitu stoje i kolači kojekakvi) te ondje malo pogore, pa ih ugase onim žitom. Ono žito daju posle žene kokošima da nose jaja. Kad počnu ručati neki najpre okuse sira, neki pečenice itd. ali rakije mlogi ne piju prvi dan zbog vrućice.

Oko pola ručka ustanu u slavu i lome kolač kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. Na Božić se obično ruča s vreće (prostire se prazna vreća na mesto čarfava ili po čarfavu) i sofra se ne diže (niti se kuća čisti) za tri dana. Na prvi dan Božića niko nikome ne ide u posetu osim položajnika… Od slame, s kojom se na Badnji dan kvoče i pijuče, ostavi domaćica po nešto, pa kad nasađuje kokoši, pod svaku stavi metne po malo. Ono uže u kome se slama donese, ne razrdeši se, nego se samo raspusti, pa se na Božić, u jutru pred kućom baci po njemu žito, te kokoši zoblju, a domaćica rekne: „Kako mi u skupu zobale, tako mi u skupu nosile!“

Srećan Božić – Svarožić i srećna nova 7523. godina! Slava!

Svarica – Moj Božiću Svarožiću

SVESLAVENSKI POVRATAK

SVESLAVENSKI POVRATAK
V kameňoch je zapísané,
a v krvi našich otcov podpísané.
Zaspievané skrz vietor a dážď,
po veky tajomne bolo snívané.

Огњем је у ноћи запламтело
и песмом вука светом пренело.
Муњом сјајном небом разгласило,
да никада није то нестало.

Teraz powracamy, ognie rozpalamy,
wielkich przodków wysławiamy.
Teraz powracamy, ofiary składamy,
ponownie swych Bogów wychwalamy

Da se vračamo, srečni pojemo,
se pri starem izviru napajamo.
Da se vračamo, Mater prosimo,
da nikoli več ne odidemo.

U stijenama je zapisano
I krvlju djedova potpisano
Vjetrovima, daždom otpjevano
Vjekovima tajno dosanjano.

Ognjem je u noći zaplamtjelo
I pjesmom vuka svijetom prenijelo
Munjom sjajnom nebom razglasilo
Da nikad nije sve to nestalo.

Da se vraćamo, vatre palimo
I svoje slavne pretke štujemo.
Da se vraćamo, žrtve dajemo
Opet bogove stare hvalimo.

Da se vraćamo, sretni pjevamo
Na izvoru se starom pojimo.
Da se vraćamo, Majku molimo
Da nikada više ne odemo.