CREDO MUTWA- INTERVJU AFRIČKOG ŠAMANA I deo

Intervju sa najpoznatijim afričkim i svetskim Šamanom : Sanusi Vusamazulu Credo Mutwa

Martin Rik (Martin Rick) urednik časopisa Spektrum iz LA je intervjuisao jednog od najpoznatijih afričkih i svetskih Šamana po imenu Kredo Mutva (Sanusi Vusamazulu Credo Mutwa) i intervju objavio u časopisu “ The Spectrum “ Iz Las Vegasa . Intervju je vodjen u telefonskom razgovoru koji je sniman, a koji prenosimo u celosti.

KO JE CREDO MUTWA ?
Sanusi Vusamazulu Credo Mutwa je rođen 21. jula 1921 godine u Natalu- Južno afrička republika . Njegovi roditelji su poreklom iz plemena Zulu. Njegov otac je bio zidar, a majka poreklom iz tradicionalne porodice poznatih Zulu Šamana. Kada je otac pristao da se mali Vusamazulu krsti kao hrišćanih od strane katoličkih misonara , majka mu je napustila oca i poverila vaspitanje sina svome ocu Šamanu. Dečak je pomažući svome dedi, naučio dosta o tradicionalnim načinima lečenjima i tajnama Šamanizma. Sa desetak godina je dobio neku čudnu bolest na psihičkoj bazi, koju je deda protumačio kao posledicu što je promenio veru. Istovremeno je prorekao da će dečak jednom postati veliki Šaman. Ali on nije mogao da ga silom vrati u njegovu veru. Jedva punoletan Mutva je krenuo na svoja putovanja, prvo je radio u Johaneburgu, a zatim hodao peške po Africi od plemena do plemena, pročavajući istoriju i običaje afričkih naroda. Jedno vreme je radio i u rudnicima dijamanata i zlata. Tek kada se posle desetak godina vratio majci i dedi u svoje pleme u okrugu Inanda , on se po svojoj želji odrekao hrišanstva i obredom pročišćenja vratio u svoju Zulu religiju. Da bi mogao da postane Šaman izvršen je i obred inicijacije od strane grupe Zulu Šamana, koji je vodila jedna od njegovih tetki žena Šaman, te je tako postao tradicionalni Zulu narodni vidar i lekar Sagama– Šaman. Mutwa potom nastavlja da sakuplja znanja putujući po Africi, pa se smatra najboljim poznavaocem duhovne istorije, religije i tradicionalne istorije afričkih plemena i naroda. Posle Afrike proputovao je sve kontinente i kontaktirao najpoznatije Šamane na svetu učeći od njih i razmenjući znanja. Putovao je svetom od Tibeta do Australije i svoja iskustva i otkrića napisao u desetak knjiga. Još pre više od dve decenije je počeo govoriti o vanzemaljskim oblicima života na zemlji i dugoj istoriji njihovih dolazaka na zemlju, posebno u Africi. Kada je Mutwa počeo govoriti o najopasnijim reptoridnim vanzemljacima, kontaktirao ga je Dejvid Ajk , verovatno najpoznatiji savremeni tvorac teorija zavere i autor prvih knjiga o reptoidnim vanzemaljcima, koji imaju moć promene svog izgleda u ljudski . Tada je Mutwa primio pismo sa pretnjama da nipošto ne stupi u kontakt sa Ajkom. Istovremeno mu se žena razbolela, navodno od raka na materici i umrla u kratkom roku. Prilikom obdukcije joj je u utrobi nađen metalni predmet neobičnog izgleda, koji je bio ozračen. I pored toga Mutwa i Ajk su stupili u vezu, sretali se nekoliko puta i razmenili iskustva o kojima pišu oboje u svojim knjigama. Mutwa je danas u dubokoj starosti, a intervju koji prenosimo je dao 2005. godine.

Martin: pre svega želim da kažem da mi čini veliku čast i zadovoljstvo da razgovaram sa vama, a želeo bih i da se zahvalim David-u Ajk-u i Dr Joubert-u bez čije pomoći ne bismo bili u stanju da održimo ovaj intervju.

Veliki broj naših čitalaca već su svesni postojanja reptoidnih vanzemaljaca, koji imaju sposobnost promene oblika, tako da ono o čemu želim da razgovaram sa vama su pitanja njihovog prisustva ovde na zemlji, njihovog rukovodstva, planova i metoda delovanja na ljude.

Tako, prvo pitanje koje bih želeo da vam postavim je: da li i vi potvrđujete postojanje ovih metamorfnih reptoidnih bića u ovo vreme, na našoj planeti, i ako oni postoje da li možete biti malo više specifični u vezi svega toga? Odakle, u stvari, oni uopšte dolaze?

Credo Mutva: Gospodine, da li redakcija vašeg magazina može ipak da pošalje nekoga reportera ovamo u Afriku, jer je stvar o kojoj me pitate veoma, veoma ozbiljna ?

Martin: Izvinjavam se, nisam razumeo, možete li ponoviti ?

Credo Mutwa: Može li vaš magazin da pošalje svog jednog čoveka ovamo u skoroj budućnosti?

Martin: Mi stvarno nismo trenutno u mogućnosti, ali možda nešto malo kasnije…

Credo Mutwa: Zato što ovde ima nekih stvari za koje bih najviše voleo da ih i vi sami vidite svojim očima. Vi ste sigurno, već čuli za državu Ruandu, u Centralnoj Africi?

Martin: Da. Da, svakako.

Credo Mutwa: Narod Ruande, tj. Hutu narod kao i Watusi tvrde, a oni nisu jedini u Africi koji to tvrde da su njihovi najstariji preci jedna vrsta bića koje oni zovu Imanujela, što u prevodu znači “Bogovi koji su došli”. Neka plemena takođe u Zapadnoj Africi, kao npr. Bamara pleme, kažu takođe istu stvar.

Oni kažu da su ti “bogovi” stigli iz svemira vrlo davno, da su to bila strašna, a i veoma razvijena bića koja su imala ljudski izgled, i zvali su ih Zishwezi. Reč Zishwezi znači “bića koja jedre” što podrazumeva jedrenje, letenje, odnosno plovljenje po nebu, po vodi, kao i ispod vode.

Sigurno ste čuli i za pleme Dogoni iz Zapadne Afrike, i oni tvrde to isto, a i oni su jedni od mnogih plemena koja za same sebe kažu da su potomci tih bića, koja su stigla iz svemira, kao i da su im ona nametnula njihove prve poglavice tj. kraljeve.

Ja mogu da nabrajam takvih plemena koliko god hoćete, ali dovoljno je recimo da samo vidimo ovo moje pleme tj. Zulu narod iz Južne Afrike, iz koga ja potičem.

Zulu pleme je poznat ratnički narod kome je pripadao i poznati poglavica Šaka Zulun najveći ratnik ovoga kontinenta. Ako pitate bilo kojeg belca antropologa u Južnoafričkoj Republici, šta znači reč Zulu, on će vam odgovoriti da to znači „nebo”, iz čega bi proizilazilo da Zulu narod sebe naziva “nebeskim narodom”. To je u stvari jedna besmislica, jer na Zulu jeziku nebo se kaže – Sibakabaka, dok za Inter-planetarni prostor mi kažemo: Izulu i Weduzulu, što znači i zvezdano nebo koje vidimo po noći, a ova reč ima veze i sa putovanjem. Mi za tzv. nomadsko putovanje kažemo: Izula.

Ima mnogo indicija da su ljudi plemena Zulu još od davnih vremena bili svesni pojma putovanja kroz svemir i oni takođe tvrde da je pre mnogo, mnogo hiljada godina jedna vrsta reptoidnih bića, slična dvonožnim gušterima, stigla na zemlju i da su oni bili sposobni da promene izgled, kad god su poželili.

Ljudi su udavajući svoje ćerke za njih, proizvodili tadašnju vladajuću klasu poglavica i kraljeva, i ima stotine bajki na tu temu gde se žena – gušter (Lizard) pretvora u princezu, a onda se uda za nekog princa.

Svako dete u Južnoafričkoj republici zna priču o princezi Khombecansini, koja je trebala da se uda za princa koji se zvao Kakaka, što na Zulu jeziku znači – onaj koji je prosvetljen. Tako, jedan dan kad je princeza Khombecansini skupljala u šumi drva za vatru, srela je stvorenje koje se zvalo Imbulu. To je u stvari bio gušter žena (Lizard) koji je imala normalno telo sa svim ekstremitetima kao i ljudsko , ali je imala i dug rep. Onda joj je gušter rekao, kako je ona veoma lepa i kako bi hteo da i on izgleda baš kao ona.

Dalje je žena – Lizard pitala princezu, da li može da joj se približi, a kad joj je ova to dopustila, žena gušter je pljunula princezi u lice, i princeza se počela da menja, dok se istvremeno žena – gušter pretvarala likom u princezu. Međutim, rep joj je ostao kakav je i pre bio. Nakon toga žena – gušter je skinula sa princeze njenu odeću, obukla je na sebe. Tako je na kraju žena – gušter likom postala kao princeza.

Sada su u šumi bile dve identične žene, žena – Lizard koja je imala sposobnost da menja svoj oblik po volji i prava princeza. Onda je žena – Lizard rekla princezi: ti si sada moj rob i pratićeš me sve dok se ne venčam za princa. Na putu do sela gde je živeo princ Kakaka, prava princeza je morala ta isplete mrežu od tankih vlakana da bi žena – Lizard mogla u nju da stavi svoj rep, i onda ga smota oko nogu ispod haljine. Sada je žena Lizard izgledala kao žena iz plemena Zulu, sa atraktivnim butinama, kad se posmatra sa strane.

Kad je žena gušter postala žena princa Kakaka, čudne stvari su počele da se događaju u selu. Sve mleko iz sela je počelo naglo da nestaje, zato što ga je žena – Lizard pila i to uz pomoć svog repa. Šta se ovo događa, pitala se svekrva, zašto mleko nestaje, a onda je pomislila – mora da je neki Imbulu među nama.

Svekrva, koja je bila jedna veoma pametna starica, naložila je da se na sred sela iskopa jedna rupa i da se sve mleko stavi u nju. Tako su i uradili. Onda su sve devojke iz sela morale da preskoče tu rupu, i kada je žena – gušter to pokušala da učini, njen rep je ispao iz mreže i počeo da usisava mleko iz rupe. Plemenski ratnici su je odmah ubili i oslobodili pravu princezu.

Postoji mnogo verzija ove priče ovde kod nas, u Africi. Među mnogim plemenima Afrike možemo čuti priče o čudnim stvorenjima, koja su sposobna da se pretvore iz reptilskog u ljudski oblik ili u oblik neke životinje, takođe. Ta stvorenja stvarno postoje, gospodine. Bez obzira u koji deo Afrike odete, južni, zapadni, centralni, istočni, čućete isti opis ovih stvorenja, čak i kod plemena koja nikada u svojoj dugoj istoriji nisu kontaktirala sa drugim plemenima.

Ta stvorenja postoje, a odakle dolaze, ja to gospodine ne mogu sa sigurnošću da kažem. Međutim, oni imaju vezu sa određenim zvezdama. Postoji jedno sazvežđe koji je deo naše galaksije koje naši ljudi nazivaju Ingiyab, što znači Velika Zmija. Na vrhu tog sazvežđa vidi se jedna crvenkasta zviezda koju mi zovemo Isone Nkanyamba, a na engleskom, to je – Alpha Centauri.

Ovo je stvarno nešto, gospodine, što bi trebalo malo dublje istražiti. Zašto preko 500 afričkih plemena, koje sam posetio u zadnjih 40 – 50 godina, govore o jednim te istim stvorenjima?

I svi oni kažu da se ova stvorenja hrane ljudskim bićima, i da su oni nekada davno objavili rat samom Bogu, zato što su hteli da sami kontrolišu celi ovaj univerzum. Na kraju ih je Bog porazio i naterao da žive ispod zemlje. Tako oni sada naseljavaju duboke podzemne pećine, i zbog toga što im je po prirodi stalno hladno, oni moraju stalno da se greju uz pomoć vatri koje održavaju njihovi robovi tj. to su programirana Zombi ljudska stvorenja, kojima je prethodno ispran mozak. Kažu da ova Zuswazi stvorenja, ili Imbulu, kako god hoćete da ih nazovete, nisu u stanju da jedu normalnu hranu čvrste konzistencije.

Oni se hrane ljudskom krvlju i energijom, koja se emituje kad ljudi na površini zemlje ratuju i međusobno se ubijaju u većem broju. Ja sam sreo dosta ljudi koji su pobegli iz Ruande za vreme sukoba između plemena Hutu i Watusi kada je ubijeno preko milin ljudi. Oni su bili su užasnuti onim što su videli. Dok su se ljudi iz ova dva plemena međusobno klali, Imanujela mostrumi su se istovremeno time hranili, tako što su pili krv i inhalirali, odnosno absorbovali tu jezivu energiju koju ljudi emituju u stanju užasnog bola, straha ili kad su na samrti.

Gospodine, da li me još uvek pratite?

Martin: Da, da, samo nastavite, molim…

Credo Mutwa: Još nešto što je interesantno, ako proučavate jezike afričkih naroda naći ćete mnogo reči koje su slične rečima jezika koji se govore u orijentalnim zemljama, kao i na Bliskom Istoku, a i u jezicima američkih Indijanaca. Naša reč – Imanujela, što znači – bog koji je stigao, je vrlo slična hebrejskoj reči Imanuael, što znači – bog je sa nama.

Imanujela, “oni koji su stigli, bogovi koji su ovde”.

Naš narod veruje, gospodine, da mi kao ljudska bića na ovoj planeti nismo stvarni gospodari ni svojih života, ni svoje sudbine, iako nam se nameće iluzija da jesmo. Svi afrički šamani će vam to reći, ukoliko steknete njihovo poverenje da vam odaju tu tajnu. Reći će vam i sve o Imanujela, odnosno Imbulu, a postoji i još jedno ime pod kojim su ova stvorenja poznata – Chitauli. Reč – Chitauli znači – diktatori, “oni koji diktiraju pravila i zakone”. Drugačije rečeno: “Oni koji nam tajno nalažu, šta treba da radimo”.

Chitauli su nam dosta toga lošeg uradili, kad su se pojavili na ovoj planeti.

Izvinjavam se, ali moram i ovo da kažem, u stvari, radi se o jednoj od veoma čudnih priča koju možete čuti bilo gde u Africi od tajnih šamanskih društava i na mestima gde su se sačuvala naša praiskonska znanja i mudrosti. Nekada vrlo, vrlo davno naša planeta je bila prekrivena stalnim omotačem izmaglice, sunce se uopšte nije moglo jasno videti od te stalne magle, ono se moglo samo ponekad da nazire kroz nju. Mesec se takođe noću nazirao samo kao nejasna svetla kugla. Kiša je rominjala celo vreme, ali bez munja i grmljavine. Oluja uopšte nije bilo.

Cela planeta bila je prekrivena gustim šumama, a ljudi su živeli u miru, i u skladu sa prirodom. Bili su veoma sretni, i u to vreme nisu imali moć govora, mada su mogli da puštaju nekakve neartikulisane zvukove. Govor, kakvog ga danas znamo, nije postojaom a nije im ni bio potreban. U to doba ljudi su međusobno komunicirali telepatijom.

Muž je mogao da pozove svoju ženu samim tim što bi pomislio na nju. Lovac bi otišao i pozvao životinje da izađu, i same životinje bi izabrale onu koja je najstarija i najumornija među njima, i ta bi se životinja sama ponudila lovcu da je odstreli i ponese sa sobom kao hranu.

Nije bilo nasilja nad životinjama, takođe. Nije bilo ni nasilja ljudskih bića nad prirodom. Čovek bi pitao prirodu za hranu i ona bi ga snabdela sa onoliko hrane, koliko mu je trebalo. Samom pomisli na neku voćku koju bi video, ona bi sama pala sa drveta. Dakle vladaja je rajska harmonija, kao što vi pišete u bibiliji.

Međutim, onda su se iznenada na planeti pojavili Chitauli, koji su stigli ogromnim letećim brodovima koji su imali oblik velikih zdela, stvarali su neopisivu buku i obasjavali celo nebo. Onda su Chitauli na silu sakupili sve ljude i rekli im da su oni – nebeski bogovi i kako su im doneli poklone.

Ti tzv. “bogovi” su izgledali slično ljudima, samo što su bili dosta veći i imali su duge repove i užasne svetleće oči. Neki od njih su imali po dva sjajna žuta oka, neki su opet imali tri oka, sa jednim jarko crvenim, koje je smešteno na sred čela, između dva žuta.
Ta su stvorenja onda oduzela svu moć i sposobnosti koje su ljudi do tada imali, recimo moć komunikacije pomoću samog uma tj. telepatije, zatim moć pokretanja predmeta mislima, moć gledanja u budućnosti i prošlost, moć spiritualnog putovanja, tj. duhovnost, drugim rečima rečeno ili kako vi kažete, napravili nad ljudima genetičku manipulaciju.

Sve te sposobnosti Chitauli su oduzeli ljudskim bićima, a zauzvrat su im dali moć govora. Na svoj užas ljudi su brzo primetili da ih je moć govora vrlo brzo počela međusobno sve više i više da razdvaja, umesto da ih ujedinjava. Chitauli su raznim narodima kreiraju različite jezike, a onda su počeli da ljude međusobno zavađaju. Čitauli su učinili još nešto što pre nikada nije bilo poznato. Doveli su određene ljude da upravljaju i rekli su: “ovo su vaši budući vladari i poglavice. Oni imaju našu krv u sebi. Oni su naša deca i vi morate da ih slušate zato što će oni od sada da predstavljaju nas. Ako ne budete njih slušali, mi ćemo vam se osvetiti”.

Pre dolaska Chitauli- ja, svi ljudi su bili spiritualno povezani – kao jedno stvorenje. Posle njihovog dolaska, ljudi su se vrlo brzo podelili. Ljudi su uskoro dobili i nove osobine koje do tada nisu imali. Počeli su da se osećaju nesigurno i onda da podižu visoke ograde oko svojih sela, pa onda da označavaju svoje zemljište, prave međusobne granice, osnivaju posebna plemena i međusobno počeli da se bore. Ch

Intervencijom Chitaulija, ljudi su postali pohlepni i počeli da se trude da skupe što veće bogatstvo u smislu stoke, šumskih i morskih plodova.

Druga stvar, Chitauli su naterali muškarce da rade kao rudari u rudnicima, dok su žene tražile određene rude i minerale, većinom zlato, srebro i bakar, a onda su Čitauli počeli da prave određene legure, koje pre toga nisu postojale na zemlji, kao npr. mesing i bronzu.

Čitauli su zatim odstranili onaj pojas izmaglice oko planete i ljudi su po prvi put mogli da vide zvezde, tada su im Chitauli rekli: “Bog nije na zemlji, od sada morate da verujete da je Bog na nebesima, a vi ovde na zemlji. Zato ćete morati da radite sve ono što se sviđa Bogu koji je na nebesima”.

Znate, nekad su ljudi stvarno verovali da je Bog na zemlji i pod zemljom, da je to u stvari majka svega iz koje je sve nastajalo i raslo, trava, drveće… I verovali su da i oni kad umru ostaju na zemlji.

Ali kada su Chitauli okrenuli ljude da gledaju prema nebu, ljudi su počeli da veruju da je Bog stvarno na nebu i da oni koji umru na zemlji idu posle svoje smrti na nebo. I dan danas gde god da se nađete u Africi, ćete susreti oba ova verovanja, koja su po svojoj suštini u međusobnoj suprotnosti.

Mnoga afrička plemena veruju u nešto što se naziva Midzimu ili Badimo. Obe ove reči znače: “Oni koji su na nebu”. Međutim u zemlji plemena Zulu moćete da primetite kako su kod ljudi obe ove šizme prisutne. Mnogi ljudi iz plemena Zulu veruju da su oni koji su mrtvi – Abapansi tj. “ oni koji obitavaju ispod zemlje”, dok istovremeno postoji i drugi izraz – Abapezulu, koji znači – “oni koji su iznad zemlje”.

Tako ćete se danas, gospodine, u celoj Africi sresti sa oba ova verovanja, međutim, verovanje da ljudski duh ostaje ovde, tj. ne ide na nebo posle čovekove smrti je mnogo starije, i potiče još iz vremena kad su naši ljudi verovali u Boga ženske prirode, tj. boginju Veliku Majku celog Svemira.

Još jedna stvar koju su Chitauli poručili: da su ljudi ovde zato da bi promenili Zemlju, i da bi je napravili pogodnom za “Bogove” koji će jednog dana sići ovamo i ovde se nastaniti. Rekli su i da će svi oni koji budu radili na tome da se Zemlja promeni i tako prilagodi “Bogovima” – Chitaulijima, za njihov život ovde, biti bogato nagrađeni.

Gospodine, ja sam se oduvek pitao tokom godina mog ličnog istraživanja i inicijacije u misterijama afričkog šamanizma, zašto mi ljudska bića, stvarno uništavamo ovu planetu na kojoj živimo? Mi činimo nešto što je karakteristično jedino za slonove, koji kompletno unište svako drvo i sve bilje na području gde se zadese.

Mi, ljudska bića, se isto tako ponašamo. Gde god odete, u Africi, tamo gde su nekada bile najveće i najpoznatije civilizacije, sada je to samo pustinja. Npr. Kalahari pustinja u Južnoj Africi, tamo sam ja ispod peska nalazio ostatke davnašnjih gradova, što znači da su ljudi pretvorili tu zemlju koja je nekada bila zelena i veoma plodna, u pustinju. I nekada davno kada sam učestvovao u arheološkim ekspedicijama na području Sahare, nalazio sam čak i tamo dokaze o postojanju neverovatno starih civilizacija, na mestima gde su sada samo ljuti krš i pesak.

Drugim rečima, i Sahara je nekada bila plodna zemlja koju su ljudi pretvorili u pustinju. Zašto, pitam se iz dana u dan ? Zašto mi ljudska bića pokretana nesigurnošću, pohlepom i žudnjom za vlašću, pretvaramo ovu planetu u pustinju, u kojoj na kraju ni jedno ljudsko biće neće biti u stanju da živi? Zašto?

Iako smo potpuno svesni svih budućih posledica, mi i dalje bezobzirno sečemo i uništavamo velike komplekse afričkih šuma i džungli. Zašto moramo da se ponašamo po instrukcijama i nalozima kojim su Chitauli programirali našu svest? Iako moj lični um pokušava da odbaci ovu činjenicu, odgovor je stvarno užasan, ali – da, mi jesmo programirani od tih vanzemaljaca.

Credo Mutwa : Gospodine, da li me pratite….. ?
Martin: Naravno, veoma pažljivo, svaku reč, … sve snimamo, samo nastavite molim…..

Credo Mutwa : Dr Zeharija Sičin (Zecharia Sitchin – Izraelski naučnik, antropolog, poznat po seriji knjiga na temu interakcije vanzemaljaca sa ljudima u doba Sumerske civilizacije; najpoznatija od njegovih knjiga je “12-ta Planeta”, prim. prev) je jedan od onih za koje sa ponosom mogu da kažem da spadaju u moje velike prijatelje. Prema prastarim zapisima iz Sumerske civilizacije, koji su pisani na glinenim pločama, bogovi koji su stigli sa neba porobili su ljudska bića i naterali ih da rade za njih u rudnicima zlata. Ova priča iz sumerskih izvora je takođe potvrđena u mnogobrojnim afričkim legendama, a posebno činjenica da su nas oni porobili na jedan takav način da mi tog našeg ropstva apsolutno nismo ni svesni. O tome govori i dr Sičin.

Još jedna stvar, naš narod tvrdi da Chitauli manipulišu sa nama kao grabljive zveri sa svojim žrtvama. Oni „napune” neke od nas velikim strahovima ili ambicijama, onda od tih koje su izmanipulisali naprave velike i moćne ratnike, a onda ih nahuškaju da pokrenu velike svetske ratove.

Međutim, na kraju Chitauli ne dozvoljavaju tim pojedincima, kad postanu velike vođe ili lideri, da umru na miran način. Kada iskoriste te programirane tirane za svoje svrhe, koliko god mogu, na kraju im organizuju užasnu smrt, većinom od ruke onih koji su ovome bili žrtve.

Ovaj fenomen se neprestano ponavlja i u istoriji mog naroda. Naš najveći kralj, Šaka Zulu, vodio je preko 200 ratova za vreme svoje 30-togodišnje vladavine na kraju je umro užasnom smrću. Pre toga je već bio kao čovek kompletno skrhan i nije više imao snage da pobedi ni u jednoj bitki.

Sličnu sudbinu su doživeli i mnogi veliki svetski lideri i vojskovođe, kao Atila, Napoleon, Hitler, i mnogi, mnogi drugi, koji su bili odgovorni za masovna stradanja ljudskih bića.

Kad povežemo sve ove stvari, bez obzira što će se neki samo nasmejati u pokušaju da sve ovo odbace, hteli mi to priznati ili ne, među nama postoji jedna mračna sila, i ta sila nas vodi prema dubokoj provaliji, – prema samouništenju. Što pre više ljudskih bića postane svesno ovoga, utoliko su veće šanse da se ipak spasimo.

Martin: Da li mislite da su se ta reptoidna vanzemaljska bića – Chitauli, raspodelila po celom svetu, ili su većinom na području Afrike?

Credo Mutwa: Gospodine, ja verujem da su ova bića svuda u svetu, znate, ja sam proputovao skoro celi svet. Bio sam i u SAD-u, Japanu, Australiji, Aziji i mnogim drugim zemljama.

Bilo gde da idem, gospodine, srećem ljude, ne samo moje prijatelje Šamane, koji mi govore o ovim entitetima. Npr. još 1997-me godine posetio sam Australiju i mnogo proputovao da bi se našao sa Aboridžanima i onda sa njihovim svetim ljudima. I kad sam se sreo s njima, čuo sam stvarno mnogo stvari koje su me zaprepastile. Isto tako na Tajvanu, u Japanu itd. Gde god još uvek ima Šamana i tradicionalnih iscelitelja, možete čuti ove neverovatne priče.

Dozvolite mi da vam ukratko kažem šta sam čuo samo u Australiji. Australijsko aboridžinsko pleme koje se zove Kori ( Coorie ) što znači – “Naši ljudi” veruje u božanstvo Bjami (Byamie). Glavni vrač plemena Kori, u stvari nekoliko šamana su mi nacrtali nekoliko crteža tog božanstva, a jedan me je odveo i do jedne stene sa nacrtanim likom tog boga, koji je po predanju stigao sa jedne od zvezda. I svi ti crteži koje su mi oni pokazali i stavili ispred mene – sve su to u stvari bili – Chitauli. Ta stvorenja su imala velike glave, velike, naglašene oči, nisu imala usta, i imali su dugačke ekstremitete. Dakle tipični Chitauli, onakog izgleda kako ih mi predstavljamo u Africi.

Tada sam se upitao kako je to moguće da ja u državi koja je hiljade kilometara daleko od Afrike, vidim ova Bjami stvorenja naslikana i opisana isto onako, kao što su kod nas opisani Chitauli?

Među američkim Indijancima, gospodine možda to znate, među nekim plemenima kao npr. Hutu i onima koji žive u tzv. “Pueblo” nastambama iskopanim u stenama Velikog kanjona, kod njih sam naišao na kreature po imenu “Kačina” koje oni oponašaju tako što se preoblače u njih i stavljaju na glavu maske, te onda izgledaju kao i pomenuta ta visoka stvorenja sa velikom okruglom glavom. Opet izgledaju upravo onako, kako ih vide kod nas u Africi. U Africi mi zovemo ova stvorenja Egwugwu ili Chinyawu. Katchina, američkih Indijanaca i naši Chinyawu su u stvari ista bića.

Kako je ovo moguće, gospodine, kada smo to mi i američki Indijanci bili u nekom kontaktu? Kada? I ovo je jedna od većih misterija, jedna od mnogih stvari koje sam nalazio po svetu i koje su me jednostavno zapanjile.

Takva stvorenja stvarno postoje, i pre ili kasnije skeptici koji su među nama, koji su još uvek u većini, moraće da se suoče sa ovom činjenicom. Zašto čovečanstvo duhovno ne napreduje, nego nazaduje? Zašto se stalno okrećemo u krugu samodestrukcije i destrukcije uopšte?!

Ljudi su u svojoj suštini dobri, ja to čvrsto vjerujem. Ovde je moj dom, ali ono što vidim to je da se Afrika uništava ratovima koji nemaju nikakvog smisla i čije uzroke ni ja kao Afrikanac, apsolutno ne mogu da razumem. Eto, gledam Indiju koja je kao i Afrika osetila zlo engleskog i francuskog kolonijalizma, kao i kolonijalizma nekih drugih velikih sila. Ali Indija je kao nezavisna država postigla stvari koje mi u Africi nismo uspeli. Oni koriste atomsku energiju, izbacuju satelite u svemir. Međutim, iako imaju problema sa prekomernom populacijom i dosta međuverskih sukoba, ipak su daleko odmakli od nas.

Temelje indijske države su, u stvari, prvi postavili ljudi koji su došli pre mnogo hiljada godina iz Afrike, kao i iz južnoistočne Azije. Zašto se Afrika onda davi u gladi i bolesti?

Ja vrlo često, gospodine, sedim u svojoj kolibi, i plačem kad vidim kako nas bolesti kao AIDS uništavaju, kad vidim kako se ratovima uništavaju države koje su nekada bile bogate i prosperitetne. Recimo, Etiopija je država koja je bila slobodna tokom hiljada godina. Etiopija je nekada bila škola cele Afrike. Nigerija je takođe nekada bila veličanstvena država sa dugogodišnjom tradicijom samouprave, mnogo, mnogo pre nego što je prvi belac stigao na ove prostore. A danas većina ovih država se nezadrživo uništava. Danas, gospodine, postoje delovi Afrike koji su potpuno depopulisani ratovima ili AIDS-om, bolešću za koju ima mnogo znakova koji ukazuju na to – da je stvorena od strane ljudi.

Pitam se ko ili šta pokušava da uništi Afriku, i zašto? Bilo je plemena u selima koja su mi nekada mnogo pomogla u mojim istraživanjima, pre Drugog Svetskog rata, i posle. Danas ova plemena više ne postoje. Otišli su nekud, rasuli se ili su jednostavno eksterminirani besmislenim ratovima koji nama, crnim ljudima nikada ništa dobro nisu doneli. Ja sam se ovde u Južnoj Africi rodio, i ovde ću umreti. Sada vidim ovu svoju zemlju kako se raspada, kao truli mango.

Južna Afrika je nekada bila vrlo moćna država. Imala je i moćnu vojsku, jaku industriju koja je proizvodila sve od lokomotive do tranzistora. Danas je moja država pretvorena u smetlište natopljeno drogom i kriminalom. Zašto ? Jedna država ne može tek tako preko noći da se uništi, ukoliko ne postoje moćne snage kojima je upravo to cilj?

Nedavno sam bio i video gospodine, jednu drugu državu sa kojom se isto to zbilo. To je Lesoto. Ta država je bila naseljena nekim od najstarijih i najmudrijih naroda na ovom kontinentu. Među njima je bilo i pleme koje se zvalo Bakwama. Od njih ste mogli mnogo toga da čujete o misterioznoj zemlji sa velikim “šiljastim” planinama kojom je upravljalo božanstvo koje je imalo ljudsko lice i lavlje telo. (Egipat i sfinge prim. prev.). Bakwama pleme je zvalo ovu zemlju Ntswama’Tfatfi, – “Zemlja boga sunca”, što je upravo onako kako su Egipćani nazivali svoju zemlju, Hor-ova zemlja, a da pomenem i u staroj Grčkoj su imali takođe boga Horus – a.

Hijeroglifi iz Egipta : Bratstvo Zmije – reptoidna i zmijolika bića

Znate, kad je princeza Dijana poginula, 1997 – me g-ne, ja sam bio jedan od onih koji su odmah pomislili da je ona u stvari ubijena, a reći ću vam i zašto, gospodine. Mi Šamani komuniciramo međusobom i znamo gde se nalaze Chitauli. Princeza Dajana je otkrila da je okružena sa Chitauli i nije se mogla sa time pomiriti. Zato je morala umreti. Nekih osam meseci pre nego što je princeza Dijana poginula, kralj države Lesoto, Moshoeshoe je takođe poginuo na veoma sličan način. Njegova pogibija je bila skoro identična, kao i Dijanina, jedino što on nije poginuo u tunelu, nego u nekoj provaliji. Krenuo je na svoju farmu da reši neke probleme u vezi nestanaka stoke, i kasnije su našli njegov auto prevrnut u jednoj provaliji pored puta.

Nekoliko ljudi koji su čuvali stoku u blizini tvrdilo je kako su čuli pucanj iz puške. U autu su našli kralja i njegovog vozača mrtve. Ali dva kraljeva telohranitelja su u ovoj “nesreći” prošla bez i najmanje ogrebotine, kao i pratioci princeze. Kralj je imao veliku ranu na glavi.

Kad su izvadili auto iz provalije, našli su rupu od metka u gumi. Kasnije su istražitelji tvrdili da su našli alkohol u krvi vozača, tj. da je on bio toliko pijan, da nije nikakvo čudo što se dogodila nesreća. Da li iko može poverovati u to da je kralj seo u auto da ga vozi pijan vozač opasnim putem ? Dakle imam mnogo razloga da sumnjam da je to sve urađeno po nalogu Chitauli-ja.

Tu ima još mnogo, mnogo čudnih detalja, za koje sada nemam vremena da ih sve nabrajam i naravno nikako ovim putem, jer bih doveo i vas i sebe u opasnost. U svakom slučaju, nakon kraljeve smrti i meteža koji je nastao nakon režiranih izbora, ta država je potpuno rasturena.

Danas se mnoge čudne stvari dešavaju ovde kod nas u Africi, i te stvari stvarno nemaju nikakvog smisla. Neki čudni ratovi izbijaju gde se nakon što se jedna država izbori za nezavisnost i prestane da bude nečija kolonija pojave odmetničke naoružane grupe koje se neko vreme bore protiv vlade, onda se rascepe na nekoliko frakcija, pa počnu da vode rat međusobom, tako da se na kraju ne zna ko se protiv koga bori, i kao rezultat svega ovoga mnoge afričke države su kompletno rasturene, tj. na kraju bez obzira koja grupa pobedi, svi ljudi su u stvari žrtve. Onda dodju Ujedinjene Nacije da one uvedu neki red. Drugim rečima, u Africi se vode ratovi koji nemaju pobednike, jedino što nakon njih ostaje, to su milioni mrtvih ljudi, ruševine i pustoš. To se gospodine ne dešava spontano, več dirigovano i koordinirano od nekoga ili nečega.

Želeo bih još da pomenem one bezumne ratove u Sudanu, tamo su celi južni deo države uništili dugogodišnjim građanskim ratom, pa onda taj besmisleni rat u Angoli, gde su sada neka područja toliko uništena, da čovek ni pticu na grani ne može više da vidi. Skoro sve životinjske vrste su na tim mestima zbrisane sa lica zemlje. Zašto?

Kasnije sam istraživao i saznao da su sve ove države koje se razaraju besmislenim ratovime toliko bogate određenim prirodnim bogatstvima da bi mogli da snabdevaju celi afrički kontinent hranom, vodom i mnogim mineralima.

Samo u Angoli ima toliko uglja i nafte i mi retkih metala, koliko nema nigde u svetu. Sudan je zemlja koju sam posetio nekoliko puta pre i posle Drugog Svetskog rata i pre desetak godina. Tamo je bilo toliko hrane da ste je mogli dobiti besplatno u svakom selu, kroz koje prođete. Danas je u Južnom Sudanu, kao u sred pakla, glad i pustoš na sve strane. Afrika se namerno sistematski uništava od strane sila koje su toliko nemilosrdne da je to za normalnog čoveka nepojmljivo. Međutim, u zadnje vreme ove sile postaju očajne.

Martin: Izvinjavam se što vas prekidam. Jeste li vi upravo rekli da u Angoli ima uglja i zlata?

Credo Mutwa: da gospodine, uglja. I rudnika dijamanata i zlata takođe. Od pouzdanih ljudi sam čuo da u Angoli ima više nafte nego na Bliskom Istoku. Da li je to razlog što uništavaju Afriku? Da li zbog toga uništavaju afričke narode, zbog uglja, nafte i dijamanata? Ako je to razlog, kakva to vrsta inteligencije stoji iza svega ovoga? Jesu li minerali vredniji od ljudi? Jesu li ljudi manje vredni od nafte?

Danas se nad afričkim narodima čini genocid mnogo veći nego što je Hitler učinio nad Jevrejima, a ljude u Americi naprimer, apsolutno nije briga za to. Zašto. Mi smo ovde u Južnoafričkoj republici najbolji prijatelji koje Amerika može da ima. Kupujemo američke proizvode. Naša deca se oblače tako da izgledaju kao američka, nose teksas odeću i čak pričaju američkim akcentom.

Ne ubijaju nas samo ratovima, nego i drogama. Nije ovde bilo toliko droge ni za vreme aparthejda. Ja danas, kao tradicionalni Šaman pokušavam da pomognem ljudima koji imaju probleme sa drogom. Mogu da pomognem onima koji koriste hašiš ili marihuanu, ali sam potpuno bespomoćan kad je u pitanju ova nova vrsta droge koju zovu Krek “Crack” i veštaški napravljene supstance. Ona ima izgled stvrdnute čokolade, i toliko je adiktivna da ne postoji Šaman koji može pomoći žrtvi ove droge.

Mene nije briga šta kažu skeptici, ali ponavljam da postoje sile koje uništavaju moju domovinu, i ja nisam uopšte „progutao” teoriju da iza svega ovoga stoji Međunarodni monetarni fond. Ne ubija se kokoška, koja nosi zlatna jaja.

Ja sam zaključio i ne samo ja, da postoji jedna druga sila iza svega ovoga ; užasna, nemilosrdna sila vanzemaljskog porekla koja vuče konce iz pozadine, i što pre priznamo njeno postojanje, to je bolje za nas. Vrlo je često da ljudi koji su u nevolji optužuju sve i svakoga, osim sebe same. Međutim, ja ovo stanje propasti u Africi proučavam još od kraja Drugog svetskog rata, a i pre, i imam dokaze koji ukazuju da imamo posla sa vanzemaljcima, koji su mnogo ljudi pridobili za svoje saveznike, koji rade u tajnosti za njihovu korist.

Ko je zbrisao sa lica zemlje najstarija afrička plemena? Molim vas gospodine, da vam samo kažem šta najviše tišti moju dušu.

Martin: Samo izvolite…

Credo Mutwa: Oprostite mi što pričam ovoliko. Ja pripadam plemenu Zulu, ratničkom narodu, narodu koji ima veliki broj mudrih ljudi. Moj narod nikada nije bio proučavan od strane belih antropologa, a mi smo kao narod znali stvari od kojih bi vam pamet stala, kad bih vam ih sve ispričao.

Recimo, između mnogo toga, mi smo znali od davnina da se zemlja okreće oko sunca, a ne suprotno, što je veoma dugo bilo verovanje belaca. Naš narod je oduvek smatrao našu planeta ženskim stvorenjem, a sunce muškim i u mnogim pričama je pominjano kako princeza Zemlja igra oko svog princa – Sunca. Naši ljudi su takođe odvajkada znali i da je Zemlja okrugla. Znali su o postojanju mikroorganizmima i njihovoj ulozi. Inače naše pleme je jedno od najzdravijih plemena u Africi gde ljudi još imaju najdužu životnu dob.

Amerikanci i Evropljani kažu da je Albert Ajnštajn taj koji je prvi tvrdio da su vreme i prostor jedno te isto. Ja tvrdim da to uopšte nije tačno. Naš narod je od davnina znao da su vreme i prostor jedna te ista stvar i da su promenjljivi. Na Zulu jeziku mi kažemo za prostor – Umkati, a za vreme – Isikati.Vidite, naši ljudi su to znali stotinama godina pre nego što se Ajnštajn rodio.

Nadalje, naš narod kao i narod plemena Dogona , veruju da bića različitog stepena inteligencije naseljavaju 24 planete, našeg dela galaksije Mlečni put.

Ono što želim da vam kažem je da su naši ljudi imali ova ogromna znanja od davnina, mada to nije zapisano ni u jednoj knjizi. Ali mi smo danas žrtve HIV-a, odnosno AIDS-a tajanstvenih bolesti ? Računa se da ako ta bolest nastavi ovim tempom, naš broj će se smanjiti za tri četvrtine u idućih 50 godina.

Ja sam kao Šaman doživotni čuvar svetinja mog naroda, koje sam nasledio od mog dede. Direktan sam potomak Zulu Kralja Dingame, i dužnost mi je da štitim svoj narod od svega što mu može da ugrozi opstanak.

Vidite gospodine, svi oni koji proučavaju čovečanstvo s ljubavlju, primećuju činjenicu da negde duboko u svima nama postoji jedno blistavo božanstvo koje se bori da izađe napolje, da bude rođeno. Ali opet, neki ljudi kao da se bore da spreče njegovo rođenje, iako mnogi od nas još uvek nisu svesni toga. I pored svega kod mnogih od nas danas se razvija jedna želja prema zaštiti ove naše planete, bez obzira ko smo ili šta smo mi.

Postoje poglavice u nekim plemenima u Africi koji će vas strogo kazniti ukoliko vi bespotrebno uništite neko drvo ili ubijete neku životinju. To je bilo ovde sasvim normalno u prošlosti, ali je nestalo sa dolaskom belaca na ove prostore, međutim, ovaj običaj se ponovo vraća u zadnje vreme.

Čovek se bori da postane duhovno razvijeniji, počinje mnogo više da se brine i štiti svoju okolinu. Međutim, vanzemaljcima se ovo nimalo ne sviđa. Oni nastoje da nas neprestano okreću jedne protiv drugih, i da se tako međusobno istrebljujemo. Brinem se o tome šta će se uskoro događati.

Gospodine, ja vam mogu pokazati mnoge čudne stvari, koje afrički narodi koriste za svoju zaštitu od “Sivih” vanzemaljaca (Greys-a) koji su sluge Imanujela, odnosno Imbulu ili Chitauli-ja . Stvari koje naš narod čini nisu nikakav rezultat praznoverja. One su rezultat užasnih ličnih iskustava mnogih naših ljudi.

Nadam se, gospodine, da će jednog dana biti prilike da vam pričam kako su mene “kidnapovali”. Mi verujemo, gospodine, da su “Mantidane” (“Tormentor”) – Sivi (Greys), obične sluge Chitaulija. Oni su potpuno suprotno onome što belci misle, i beli ljudi su u velikoj zabludi u vezi ovoga, jer oni misle da Sivi samo eksperimentišu na nama. To nije tačno ! Ponavljam vam , to nije tačno! Oni su samo programirani i oruđe Chitauli-ja.

Svi oni koji su prošli kroz njihov pakao će vam reći da tu nema ništa “eksperimentalno”. To što Sivi nama rade, oni ne rade za sebe, nego u korist mnogo naprednijih stvorenja, nego što su oni sami – Chitaulija. Molim vas gospodine, hoćete li mi dati malo vremena da vam ukratko kažem šta se meni lično dogodilo?

Martin: Da, naravno. Imamo vremena koliko god vam je potrebno, samo nastavite…..

 

INTERVJU AFRIČKOG ŠAMANA II.DEO

KREDO MUTVA : KAKO SU ME OTELI VANZEMALJCI !

Credo Mutwa: Taj dan je bio sasvim običan, kao i drugi. Vreme je bilo prekrasno u istočnim planinama Zimbabvea. Moja učiteljica, Mrs Moyo, koja je inače bila iz Zimbabvea, bivše Rodezije, poslala me je da potražim jednu specijalnu biljku koju smo inače koristili za lekovite svrhe.

Dok sam tražio tu biljku, nisam ni o čemu posebnom razmišljao, a tada nisam ni znao ni verovao u postojanje ovih stvorenja. Nikada pre ih nisam ni sreo ni video. Ljudi u Africi veruju u mnoge stvari, dok sam ja bio veoma skeptičan u vezi svega toga.

Međutim, odjednom sam primetio kako se temperatura oko mene naglo snizila, a taj afrički dan bio je veoma vruć. Iznenada sam osetio hladnoću i video plavičastu izmaglicu svuda oko sebe.

Još uvek se sećam se kako sam se u tom momentu glupo osećao, čudeći se šta sve ovo znači, jer sam upravo u tom momentu pokušavao da iskopam jednu biljku koju sam našao. Odjednom sam se našao na veoma čudnom mestu, mestu koje je ličilo na tunel obložen metalnim pločama.

Ležao sam na nečemu što mi se činilo kao veliki operacioni sto. Nisam mogao da se pomaknem, a nisam bio svezan. Primetio sam da mi fale pantalone i da više nemam moje teške čizme na nogama, koje sam uvek nosio kad god sam išao van sela.

Onda sam primetio neka mutna, bezizražajna stvorenja koja su motala oko mene. Prostorija je bila osvetljena, ali to nisu bila svetla kakve ih mi znamo. Iznad vrata je bilo nešto kao natpis, na metalnoj pozadini. Stvorenja su prilazila prema meni, a ja sam bio kao hipnotisan, kao da su bacili neke čini na mene, tako da nisam mogao da se pomaknem.

Ja sam mogao samo da ih posmatram, dok su mi prilazili.

Nisam imao pojma o tome ko su oni, jedino sam bio uplašen, i nisam mogao da se pomaknem. Ležao sam kao jarac na žrtvenom oltaru. Kad su mi se približila ova stvorenja, osetio sam snažan strah u sebi. Bili su niskog rasta, kao afrički Pigmejci. Imali su velike glave, tanke ruke i veoma tanke noge.

Primetio sam, takođe, pošto sam se puno bavio umetnošću i slikarstvom, da su ova stvorenja imala potpuno nepravilnu telesnu građu, s tačke gledišta jednog umetnika. Njihovi ekstremiteti su bili predugi u odnosu na njihovo telo, vrat im je nekako previše uzak, a glave su im bile velike kao lubenice. Imali su vrlo čudne oči koje su ličile na zaštitne naočare. Nisu imali nos kao mi, nego samo dve rupice umesto njega. Usta su im bila bez usana, kao uzani prorezi napravljeni skalpelom.

Dok sam ih tako posmatrao u nekom stanju užasnute fascinacije, osetio sam kako mi je nešto prišlo i stalo pored moje glave, a onda počelo da zuri u mene.

Ja sam pogledao u oči tog stvorenja, kao hipnotiziran, i osetio da to stvorenje upravo to i želi, tj. da ga gledam u oči. Kad sam se malo bolje zagledao, primetio sam njegove prave oči kako se naziru iza nečega sličnom crnim zaštitnim naočarima. Oči su mu bile okrugle, sa vertikalnim zenicama, kao kod mačke.

Ta stvar je stajala nepomično, nije pokretala svoju glavu i disala je. To sam mogao da vidim po micanju njegovih nosnica, koje su se otvarale i zatvarale.

Ali gospodine, kad bi meni ko rekao da smrdim kao ovo stvorenje, ja bih ga odmah nokautirao!

Credo Mutwa: Ta kreatura je tako smrdila, da se to opisati ne može. To je bio miris hemikalija, miris pokvarenog jajeta, vrućeg sumpora…

Tako dok smo jedno vreme gledali jedno u drugo, u momentu sam osetio neopisiv bol u mom levom butu, kao da me je probo nožem. Vrisnuo sam pun bola i užasa, prizivajući i moju majku u pomoć, a stvorenje je onda stavilo svoju ruku na moja usta. Ako želite da znate kakav sam osećaj imao u tom momentu, gospodine, uzmite živu kokošku za nogu i stavite njenu nogu na svoja usta. Stvorenje je imalo uske duge prste koji su imali više zglobova nego što ih imaju prsti ljudskih bića, a palac im je nekako sa pogrešne strane. Svaki od prstiju je završavao crnom kandžom, kao kod nekih određenih afričkih ptica. Kreatura mi je nekako sugerisala, verovatno telepatijom, da se smirim, a koliko dugo je ovaj bol trajao, ne znam, samo znam da sam neprestano vrištao, i vrištao, i vrištao…

Onda su, odjednom, izvukli nešto iz moje butine i kad sam pogledao dole, video sam svoju nogu prekrivenu krvlju.

Video sam da jedno od ovih stvorenja, bilo ih je još četvoro osim ovoga koji je stajao pored moje glave, oni su bili obučeni u nešto što je ličilo na uske kombinezone srebrnasto-sive boje, njihova istinska koža odnosno tkivo ispod kombinezona ličilo je na meso određene vrste ribe koja se može naći u moru oko južnoafričkih obala. Kreatura koja je stajala odmah do moje glave činila mi se kao da je ženskog pola. Bila je nekako drugačija od ovih drugih. Bila je veća i viša od ostalih, i iako su joj grudi bile različite od grudi kakve imaju naše žene, izgledala je kao žensko biće.

I onda dok se sav ovaj užas dešavao, još jedno stvorenje se pojavilo i prišlo mi klimajući se na način kao mi kad malo popijemo, primaklo se stolu na kome sam ležao, sa moje desne strane, i stalo do ovoga što je bio iznad moje glave.

Prije nego sam uspeo da vidim šta se dešava, ovo stvorenje mi je zabilo u desnu nozdrvu nešto što je ličilo na srebrnu hemijsku olovku, iz koje je izlazila žica s druge strane. Bol koji sam osetio, rečima se ne može opisati. Krv je liptala svuda oko mene. Pokušavao sam da vrištim dok sam se istovremeno gušio. Gore nego noćna mora.

Onda, kada je stvorenje izvadilo tu stvar napolje, ja sam pokušao da ustanem i da ga udarim, međutim, osećao sam užasan bol, a i drugo stvorenje koje je stajalo iznad moje glave stavilo je ruku na moje čelo, tako da nisam ni glavu mogao da podignem. Dok sam se davio, pokušavao sam da ispljunem krv iz usta. Na kraju sam to i uspio, kad sam uspio da okrenem glavu u stranu. Šta mi je onda jedno od tih stvorenja uradilo, ne znam, ali u momentu je sav bol nestao i umesto njega, čudne vizije su počele da nadiru u moju glavu.

Vizije polu-uništenih gradova sa zgradama bez krovova, koji kao da su nečim oduvani i prozorima kao praznim očnim dupljama ljudske lobanje. Vizije su se neprestano ponavljale. Zgrade napola uronjene u crvenkastu blatnjavu vodu, kao posle neke velike poplave i napola uništene nekom velikom katastrofom. Prizor je bio užasan.

Nakon toga pre nego što sam uspeo da dođem sebi, jedno od tih stvorenja je uvuklo nešto u moj polni organ. Nije me mnogo bolelo, osim što me je jako iritiralo.

Onda je ova kreatura izvukla tu stvar, koja je ličila na crno crevo, napolje i to je dovelo do veoma čudne reakcije koja sa moje strane nije bila namerna. Izgleda da je to crevo otvorilo moj mokraćni mehur, tako u momentu kad ga je ovaj izvukao napolje, mokraća je krenula, i ja sam ga bukvalno popišao po grudima. To stvorenje je reagovalo tako, kao da sam ga iz puške pogodio. Stvorenje se zateturao i palo, onda se jedva nekako uspelo da podigne na noge i odtetura napolje iz prostorije, kao pijani insekt. Ja ne znam da li je moja mokraća bila kriva za ovo, ali to je kako se desilo.

Nakon toga i drugo stvorenje je napustilo prostoriju, ostavljajući me sa potmulim bolom u mom nosu, krvavom nogom i zapišanim stolom, na kome sam ležao.

Stvorenje koje je stajalo iznad moje glave nije se uopšte micalo. Samo je stajalo dotičući desnom rukom svoje levo rame na neki čudno zanosan i ženstven način. Stajalo je tako, i gledalo u mene, bez ikakvog izraza na svom licu. Nisam nikako vidio ova stvorenja da govore ili da proizvode bilo kakav zvuk. Čini se da su nemi po prirodi.

A onda niotkuda izroniše još dve individue, jedna od kojih je bila kompletno napravljena od metala. Ja ovo stvorenje i dan danas viđam u svojim noćnim morama. Bilo je visoko i veliko, tako da je prostor u kome smo bili bio nekako mali za ovo stvorenje. Hodalo je blago pognuto kad se kretalo prema napred, i to definitivno nije bilo živo biće.

To je bila metalna kreatura, neka vrsta robota. Približilo mi se i stalo pored mojih nogu, povilo svoje telo na neki čudan način, i tako gledalo u mene. Nije imalo ni usta, ni nos. Imalo je dva svetla oka, koja su neprestano menjala boju i pucketala kad su se pomerala. Odmah iza ovog ogromnog, povenog stvorenja pojavilo se drugo, koje me je veoma iznenadio. Izgledalo je vrlo, vrlo naduto i imalo je ružićastu kožu. Imalo je plavičasto telo slično ljudskom sa svetlim, plavim, kosim očima.

Imalo je kosu kao od najlonskih vlakana. Jake i izražene vilične kosti i skoro ljudska usta sa normalnim usnama, a ispod je imalo i blago ispupčenu bradu. Ovo stvorenje je definitivno bilo ženskog pola, i ja kao umetnik, vajar i slikar, mogu da kažem da je njeno telo takođe bilo van svih proporcija. Dojke su joj bile špicaste i smeštene visoko na grudima, ne kao kod normalnih žena. Telo ovog stvorenjaje bilo vrlo snažno, debelo, sa neproporcijalno kratkim rukama i nogama.

Onda mi se približilo, i pre nego sam shvatio šta se uopšte događa, došlo je do seksualnog akta, koji sam ja teže doživio nego sve ono što su mi prethodno učinili. Ta trauma mi je ostala za celi život, i njene posledice dan danas osećam.

Nakon toga i ovo stvorenje se udaljilo ostavljajući me samo sa ovim, koje je bilo pored moje glave. Onda me je ono uhvatilo za kosu, podiglo mi glavu i pomoglo da ustanem sa stola.

Ja sam bio u toliko užasnom stanju, da sam odmah pao kad sam stao na pod. Primetio sam i da je pod bio veoma čudan. Sastojao se od čudnih niti koje su stalno menjale boju, ljubičastu, crvenu i zelenu, a ispod je bila metalno siva podloga. Ono stvorenje me je opet povuklo za kosu i nateralo da se uspravim i pođem za njim.

Gospodine, stvarno bi bilo predugo kad bi vam opisivao šta sam sve video dok sam prolazio sa ovim stvorenjem kroz razne prostorije. Dan danas moj um nije u stanju da interpretira sve što sam tamo video.

Između ostalog, video sam velike cilindrične objekte, napravljene od nečega što je ličilo na staklo. I u tim cilindrima koji su se protezali od plafona pa do poda bila je neka ružičasta tekućina. U toj substanci plutala su mala vanzemaljska stvorenja, izgledali su slično punoglavcima ili malim žabama.

Dosta od toga što sam vidio nisam ni razumeo, a u zadnjoj prostoriji video sam ljude, kao i druga čudna stvorenja koja su mi i dan danas nepojmljiva, kako leže na stolovima. Onda sam prošao pored jednog stola na kome je ležao jedan normalan belac, imao je pravi ljudski miris, bolje rečeno smrdio je na znoj, mokraću, fekalije i bio je sav isprepadan. Ležao je na stolu na kakvom sam i ja bio ležao, i pogledali smo jedan drugog u oči dok sam prolazio pored njega.

Onda sam se odjednom našao napolju u nekom šipragu. Na meni nije bilo mojih pantalona, a još uvek sam osećao užasan bol u mojoj levoj butini.

Moj polni organ me je takođe bolio i počeo da natiče, tako da sam jedva uspeo da uriniram. Skinuo sam košulju, zamotao se njome oko pasa i tako nastavio da hodam kroz šikaru. Naišao sam na grupu rodezijskih crnaca i oni su me odveli do obližnjeg sela. Kad smo stigli tamo, svi psi su poletili na mene režući, jer sam verovatno užasno smrdeo, i da nije bilo moje učiteljice tamo, kao i drugih studenata, ovi psi bi me verovatno rastrgali.

Moja nastavnica, kao i ostali učesnici kursa i stanovnici sela, nimalo nisu bili iznenađeni onim što sam im ispričao. Rekli su da se to tamo mnogima već dogodilo i da sam ja sretan što sam se živ vratio, jer je na tom području već nestalo veoma mnogo ljudi, kako cnaca tako i belaca.

Da skratim ovu priču, koja je inače veoma duga, godinu dana kasnije radio sam kratko u Johanesburgu na isporuci paketa, i tako dok sam bio u jednoj trgovini raritetima, jedan belac je povikao na mene. Ja sam pomislio da je policajac, pa sam počeo da vadim dokumente, on je onda rekao kako mu nisu potrebni moji smrdljivi dokumenti i dodao:“Slušaj, gde sam ja tebe pre vidio!?! Ko si ti”!?!

Ja sam odgovorio: “Niko, gospodine, ja sam samo običan radnik”. On je opet insistirao: “Nemoj da se se igraš sa mnom, ko si i gde smo se pre videli”!?!

Ja sam ga onda pogledao. Prepoznao sam njegovu dugu, zlatno-smeđu kosu kao i njegovu smešnu bradicu. Rekao sam mu onda: “Gospodine, videli smo se u Rodeziji na veoma čudnom mestu, pod zemljom”. On je na to reagovao, kao da sam ga udario. Zateturao se, okrenuo i izgubio s lica mesta.

To je otprilike i ukratko šta mi se lično desilo, gospodine. Ali to ovde nije ništa posebno. Od tada sam sreo mnoge kojima se to isto dogodilo, većina njih su bili nepismeni crni ljudi i dolazili su docnije da potraže pomoć od mene kao šamana, a i ja sam sam takođe tražio nekoga pametnijeg od sebe, da mi objasni to, šta mi se to dogodilo.

To je najviše zbog toga gospodine, kad vas ova bića uhvate i izlože svojoj torturi, vaš život od tog momenta ne može više da bude isti. Čovek postane toliko istraumiran, postiđen, samog sebe se stidi, čovek počne da mrzi samog sebe, a da ne zna zašto, a onda sve to dovede do nekih suptilnih promena u životu, koje je veoma teško razumeti.

Čovek odjednom počne da oseća neku čudnu ljubav prema drugim ljudskim bićima. Odjednom dobiješ želju da prodrmaš svakoga za ramena i kažeš: „ Hej brate probudi se, mi nismo sami, ja znam da mi nismo sami „ !

Onda dobiješ osećaj da tvoj život nije više samo tvoj lični život; dobiješ neki čudan nagon da se što više krećeš, da putuješ. Počneš da se brineš za budućnost; počneš da se brineš za druge ljude…

I još jedna stvar, gospodine, nadam se da ćete jednog dana biti u mogućnosti da pošaljete svoje ljude ovamo, pa da sami vide; čovek takođe razvije i sposobnosti koje do tada nije imao niti su karakteristični za većinu ljudi. Odjednom počnete da razumevate prostor, vreme i svu ovu kreaciju tj. ovaj realitet, i u svemu tome teško da nađete neki smisao nakon tortura i trauma koje ste zadobili. Kao da nakon izmene tih telesnih supstanci, razmenite i neko znanje sa tim entitetima, tako da saznate i ono što oni znaju.

Ali gospodine, ja sam svestan da se do ovakvih “božanskih” spoznaja dođe i u drugim slučajevima. Meni se npr. desilo 1966. g-ne, da sam bio uhapšen od strane policije i na jedan veoma divlji način ispitivan. To je bilo u vreme kada su sve crne intelektualce, bilo žene, bilo muškarce, u Rodeziji posećivali i izlagali raznoraznim torturama. Često su se koristili i raznim električnim aparatima, dok su vas ispitivali. Tako za vreme tih tortura od strane “ljudskih bića” vi nekako odjednom dobijete sposobnost da im čitate misli.

Od onda sam, takođe, u stanju da svojim rukama napravim šta god zamislim. Pravim motore ili popravljam , čak i male raketne motore koji funkcionišu; puške bilo kakve vrste, svi oni koje me znaju mogu ovo da vam potvrde.

Napravio sam čak i robote od metala, koji mogu i da se pokreću. Ja stvarno ne znam odkuda sam i kako stekao ovo znanje. I od tih dana, sve moje vizije koje sam imao od kako sam bio dete, a kasnije postao i Šaman, su se veoma intezivirale. Ja ne znam zašto i kako, ali želim da saznam razlog.

Ono što mogu da vam kažem gospodine, to je da ta stvorenja koje ljudi pogrešno nazivaju vanzemaljcima (“Aliens” prim.prev.), nisu uopšte nikakvi vanzemaljci.

Nakon mnogih godina proučavanja svega ovoga, mogu da vam kažem ovo: Mantindane (“Sivi”) i neke druge vrste vanzemaljaca su seksualno kompatibilni sa ljudskim bićima. Mantidane imaju sposobnost da impregniraju žene. Ja sam se sreo sa mnogo ovakvih slučajeva u posljednjih 30 godina. U našoj kulturi, abortus se smatra za nešto gore od ubistva. Ako u nekom od plemena iz ruralnih delova naše zemlje, neka žena zatrudni od nepoznate osobe, a onda se njena trudnoća naglo prekine, a nju optuže onda da je izvršila abortus, što ona naravno negira. Kao rezultat konflikta koji onda nastane, žene često traže pomoć Šamana.

Šaman će onda pregledati ženu i utvrditi da li je bila trudna, kao i ustanoviti da li je fetus odstranjen, jer ako je to učinjeno od strane Mantidane stvorenja, onda ostaju specifični ožiljci koje šamani mogu lako identifikovati.

Lokalni seoski vračevi koje mi zovemo “Sangoma”, često šalju ovakve slučajeve meni, jer sam ja već odavno poznat kao “ekspert”, u ovom području. Tako sam u posljednjih 40 godina primio mnogo ovih žena koje su bile impregnirane od strane „Mantidane” stvorenja, a onda njihove trudnoće misteriozno terminirane, što je na kraju ostavljalo ove žene oskrnavljene, sa osećajem krivice i odbačene od njihove familije. Moj zadatak je onda da ubedim njihovu familiju da su one nevine u svemu tome, kao i da pokušam da izlečim njihove duhovne i mentalne traume zadobijene tom prilikom, te da im na kraju nekako pomognem da se sve to koliko, toliko zaborave.

Ne, gospodine, da su ovi “Vanzemaljci” sa neke daleke planete, oni ne bi bili u stanju da impregniraju naše žene. I zašto je ona čudna kreatura, koja se onako gola popela na mene dok sam ležao na onom stolu, imala skoro isti polni organ, kao i naše žene, s tim što je kod nje on bio smešten samo malo iznad, dok je kod normalnih žena, između nogu.
Tako gospodine, ja verujem da ti tzv. “Vanzemaljci” uopšte ne dolaze sa neke daleke planete. Ja verujem da su oni stalno ovde sa nama. Ja takođe verujem da su njima potrebne određene supstance od nas, kao što neki od nas ovde u Africi koriste određene žlezde majmuna za svoje lične, sebične svrhe.

Ja mislim, gospodine, da mi moramo dobro da istražimo ovaj opasni fenomen, a pri tome da zadržimo i potpunu objektivnost. Mnogo naših ljudi pada u zamku, smatrajući ih nadprirodnim bićima. Oni su, međutim, veoma opipljivi i mogu čak da tvrdim – i jestivi. Da li vas malo iznenađuje, gospodine, to što ja tvrdim da su oni i – jestivi ?

Martin: Paaa, samo nastavite molim vas…….

Credo Mutwa: I njihovo meso se verovatno sastoji od proteina, upravo kao i meso životinja na našoj planeti, ali onaj koji pojede njihovo meso može da dođe na ivicu smrti, kao što se to meni jednom dogodilo. Vidite, u Lesotu ima jedna veoma čudna planina koja se zove Laribe; u prevodu se zove „Planina kamenja koje plače”. U nekoliko navrata u zadnjih 50-tak godina, leteći tanjiri su se tamo srušili. Poslednji put to je bilo objavljeno i u jednim lokalnim novinama, ovde. Ima Afrikanaca koji veruju da su ova stvorenja bogovi, te kad nađu njihov leš, stave ga u torbu, odvuku negde u šiprag, onda ga iseku na delove i ritualno pojedu. Neki od njih i umru, nakon konzumiranja tog mesa.

Nekih godinu dana pre nego što sam imao ono iskustvo u planinama Inyangani, jedan mi je prijatelj dao da probam, kako je on to zvao, “Božje meso”. Ja sam bio vrlo skeptičan i nisam znao šta je to zapravo. On mi je dao malu količinu sive i suve materije, za koju je on tvrdio da je to bilo meso. Tako smo jedne večeri ja, on i njegova žena ritualno pojeli to. Sledećeg dana kad smo se probudili, naša tela su bila izasuta nekim osipom, kakvog nikada pre u životu nisam video.

Češali smo se koliko god smo mogli, ali svrab je bio skoro nepodnošljiv. Jezici su počeli da nam otiču tako da smo jedva disali. Tako smo bespomoćno ležali nekoliko dana, dok su na nas pazili učenici mog prijatelja, koji je takođe bio Šaman. Ja tada zamalo nisam umro. Krvario sam iz skoro svakog otvora na telu. Jedva da smo mogli hodati i disati. Nakon nekih 4 – 5 dana, osip nam se malo smirio a onda je koža počela da se ljušti sa naših tela. Koža nam se ljuštila u vidu krljušti, nešto slično kao kad zmija skida svoju kožu. Gospodine, ovo je bilo jedno od najužasnijih iskustava u mom životu. Kasnije sam čak mislio da su me Mantidane i kidnapovale, zbog toga što sam jeo jednog od njihovih pripadnika. Ja u stvari nisam poverovao tom mom prijatelju da se uopšte radilo o mesu, nego sam mislio da je ono bio koren neke meni nepoznate biljke.

Kad se osip malo smirio, druge čudne stvari su nam se počele dešavati. Postali smo skoro totalno ludi. Počeli smo neprestano da se smejemo iz dana u dan sve do iznemoglosti. Voleo bih kad bi mi sve ovo neko mogao medicinski da objasni. Za najmanji razlog, počinjali smo da se nekontrolisano smemo, i to je tako trajalo nekoliko dana. Onda je ovaj smeh prestao, a druge čudne stvari su počele da se dešavaju. To je u stvari, i bilo ono što je moj prijatelj hteo da doživimo, odnosno razlog za konzumiranje mesa Mantidane. Osećali smo se kao da smo uzeli neku vrstu droge. Naša osećaji i percepcija su se naglo izoštrili i intezivirali. Kad popiješ malo vode, osećaš to kao da si popio neko dobro vino, odnosno neku vrstu najboljeg i najukusnijeg napitka. Hrana je takođe dobila predivan ukus. Svako čulo se intenziviralo i to stanje je stvarno neopisivo, nešto kao kad bi se čovek stopio s dušom samog univerzuma. Ne mogu ovo drugačije da opišem.

Ta intezivirana osećanja potrajala su mi par meseci. Kad sam slušao muziku, to je bilo kao kad bi slušao muziku upletenu u muziku i sve to opet isprepleteno muzikom. Neopisivo nešto. Kad sam slikao neku sliku i držao neku boju na četkici, ta boja mi se činila kao da sadrži, u stvari, i sve druge boje ovog univerzuma. Ja stvarno ne mogu ovo da vam bolje opišem, ni iz mojih šamanskih znanja.

Mantidane nisu jedini “vanzemaljci” koje viđamo ovde u Africi. Pre mnogo, mnogo vekova, još pre nego što su se prvi belci pojavili na ovim prostorima, naši preci su sretali vanzemaljska bića koja su izgledala skoro isto kao evropski belci, koji će kasnije doći i okupirati celu Afriku. Ova stvorenja su bila veoma visoka, atletskog izgleda, imali su sasvim malo kose, plave oči i jako izražene jagodične kosti. Imali su zlatastu kosu i izgledali su skoro isto kao današnji Evropljani, osim što su imali mnogo lepše prste, kao što mogu imati neki muzičari ili umetnici.

Ova bića su stigla iz svemira brodovima, koji su izgledali slično australijskim bumeranzima. Kad jedan takav brod sleće na zemlju, on proizvodi veoma specifičan zvuk i napravi vrtlog od prašine koji izgleda kao tornado. Neka afrička plemena kažu za tornado: Zungar – Uzungo, dok su ove “bele vanzemaljce” nazivali različitim imenima kao npr. “Wazungu” što bi literalno značilo “ Ljudi peščanog vrtloga” ili “Tornado bića”.

Moj Zulu narod je dobro upoznao ova „Wazungu” stvorenja, odmah od momenta kad su se oni pojavili. Govorili su za njih da nose sa sobom nešto kao kristalnu kuglu s kojom su se stalno igrali, i od koje se nisu nikada odvajali. Kad su ratnici nekog plemena hteli da zarobe nekoga od njih, oni su samo bacili kuglu u zrak, onda je uhvatili, i u tom momentu nestajali. Međutim, nekim našim ratnicima je pošlo za rukom da zarobe neke od tih „Wazungu” entiteta i držali su ih zarobljene u svojim selima, naravno pazeći da „Wazungu” ne dođe u kontakt sa svojom kristalnom kuglom koju bi mo oduzeli. Nju su uvek držali dobro sakrivenu. Ja stvarno ne znam ima li neke veze sa ovim bićima to, što su ljudi iz Zulu plemena najviši od svih naroda u Africi ?

Kada su Afrikanci videli prve belce koji su došli iz Evrope, mislili su u početku da se radi o „Wazungu” bićima, tako da od tada pa do danas, Evropljane u mnogim delovima Afrike još uvek nazivaju Wazungu.

Na našem Zulu jeziku, mi za belce iz Evrope kažemo “Umlungu” što ima isto značenje kao i „Wazungu” tj. “ Biće koje pravi vrtlog”.

U Zairu, današnjem Kongu, Šamani kad pričaju o “Gospodi koja kontrolišu ovu planetu,” oni njih ne nazivaju „Chitauli” nego: “Watende-Wa-Muinda”, što znači: “stvorenje koje nosi lampu”, zbog toga što oči „Chitauli”-ja svetle crveno u mraku, kao zadnja svetla na automobilu.

Gospodine, mi ovde u Africi poznajemo preko 24 vrste tzv. vanzemaljaca, a sad ću vam ukratko da pomenem još samo dve. Jedno od tih stvorenja koja su me stvarno zadivila video sam, takođe, dok sam se nalazio u Zimbabveu. Bilo nas je nekoliko u grupi, uključujući i nekoliko belaca. To stvorenje je imao telesnu građu kao gorila, visoko je oko 2.5 metra, međutim ono hoda stalno na dve noge, dok gorila koristi sve četiri. Stvorenje je bilo prekriveno gustim grubim krznom i neverovatno snažno.

To biće ima humanoidnu građu i ima ruke koje su slične ljudskim, s tim što su prekrivene gustim tamno-smeđim krznom. Ovo stvorenje je ovde poznato pod nazivom: “Ogo”.
Neke od njih takođe često viđaju lovci u izolovanim delovima Južne Afrike, dok ih ljudi u Americi nazivaju „Sasquatch” ili „Bigfoot” – Veliko stopalo. Ljudi u Nepalu, na padinama Himalaja takođe sreću ova stvorenja, tamo ih zovu Jeti (Yeti). I ja se slažem sa onima koji tvrde da je ovo biće dobre ćudi i ne želi zlo ljudima.

Poslednje stvorenje koje ću da pomenem izgleda slično kao medved-lutka veoma neprijatnog izgleda, sa nekom vrstom koštanog grebena na vrhu glave koji se proteže od čela do potiljka, i to stvorenje je u stanju da ubije bika svojom glavom. Ali čim ljudima ovde pomenete samo ime ovog stvorenja, oni se počnu smejati. Ovde ga inače zovu „Tokoloshe”. Neka od tih stvorenja vole da se igraju sa decom kada ih sretnu, dok opet neka znaju i da izgrebu decu te ostave rane na njihovoj koži, koje se vrlo često inficiraju i sporo zarastaju. Pre neke dve godine, jedno od ovih stvorenja, koje je nešto manjeg rasta od prosečnog čoveka je isprepadalo decu u mestu Soweto-u, blizu Johannesburg-a. Deca ga se inače ne boje, i zovu “Pinky-Pinky”.

Ovo stvorenje nije poznato samo u Africi, nego i na Havajima kao i mnogim drugim pacifičkim ostrvima. Tamo ga zovu slično : “Tiki – Tiki”. Predpostavljam da je to zbog nekog karakterističnog zvuka koji ispušta.

Nadam se da ću jednog dana biti u stanju da podelim mnogo više znanja o svemu ovome sa vašim čitaocima. Ja samo želim da apelujem na sve ljude: “ Hajde da istražujemo sve ove fenomene. Prekomerni skepticizam je isto toliko opasan kao i lakovernost”.

Ja sam već star i iskusan čovek. Ja sam šaman poznat ne samo u Africi nego i u svetu. Meni ne može niko da kaže da vanzemaljci ne postoje. Niko nije mogao da mi objasni svrhu i značenje ovog mog ožiljka na nozi. Niko nije mogao da mi objasni zašto je moj polni organ bio toliko natekao posle polnog odnosa sa onim stvorenjem, da ja nekoliko godina nakon toga, nisam mogao da vodim ljubav sa mojom ženom ? Ako je sve ovo samo tvorevina moje mašte, kako ta mašta može da ostavlja ožiljke po mom telu?

Gospodine, mi moramo početi da analiziramo sve ovo, jer postoje znaci da ovi vanzemaljci postaju zbog nečeg očajni, i kao rezultat toga spremni na sve. O čemu pričam? Gospodine, do pre nekih 30 godina, vrlo malo ljudi se uopšte bavilo brigom o zaštiti prirodne okoline. Vrlo malo ljudi je uopšte interesovalo to što se uništavaju hiljadugodišnje prašume u Africi i drugde po svetu. Vrlo malo ljudi se brinulo što su beli lovci masakrirali stotine hiljada afričkih životinja, te su neke vrste potpuno istrebljene.
Vrlo malo ljudi je i brinulo kad su velike sile testirale svoje nuklearno naoružanje širom ove planete.

Ali danas ima naših ljudi koji će pljunuti na safari lovca kad se ovaj pojavi u nekom hotelu i počne se hvaliti svojim ulovom. Danas se na kojekave lovce lavova ne gleda kao nekad, oni su nekada bili heroji – a danas su obične ubice. Danas ima ljudi, belih i crnih, koji će rizikovati svoj život da bi spasili neko drvo, neku životinju ili sprečili testiranje nuklearnog oružja. To nam govori da nakon mnogih godina dominacije volje vanzemaljaca na ovoj planeti, ljudi su počeli da se bude i poklanjaju pažnju svetu u kome žive.

Međutim, Chitauli, Mantidane ili kako god hoćete da nazovete ove spodobe, neće tek tako lako da odustanu od svojih namera. Oni će pokušati da nas kazne, kao što su to uvek u prošlosti činili.Vanzemaljci su nekada davno razorili jednu civilizaciju po imenu Amariri. Kažu da su kraljevi te države odbijali dugo da slede naloge Chitauli-ja. Ti kraljevi su odbijali da žrtvuju decu Chitauli-jima. Oni su takođe odbili da ratuju protiv drugih naroda, odnosno ljudskih bića u ime ovih entiteta koji su se nekada predstavljali kao “Bogovi” . Predanja kažu da su ih Chitauli gađali, nečim što je bilo opisano “Nebeskom vatrom”, i tako spalili ovu civilizaciju koja je živela na jednom nestalom kontinentu. To je dodatno uzrokovalo i velike zemljotrese, kao i visoke plimske talase. Chitauli su dozvolili samo nekolicini ljudskih bića, da prežive. Ja mislim , da će uskoro Chitauli opet da nas negde napadnu.

Zapravo ja sam zabrinut i za ono što će se dogoditi i u drugim državama u svetu. Ni svi ovi zemljotresi nisu slučajni, sada su već neprirodno učestali. Nedavno je jedan u Namibiji razbio u paramparčad jednu ogromnu stenu, koju su tamo domoroci nazivali “Sveta Stena” i nedavno me je u vezi toga kontaktirala grupa Šamana iz tog područja i izrazila svoju zabrinutost u vezi skorašnjeg kraja sveta.

Eto, to sam hteo reći. Da li vi imate još nekih pitanja?

MARTIN: Čitao sam nedavno onu vašu poznatu poemu. Vi ste u svojoj zakletvi pomenuli ime “Jabulon”. Možete li objasniti, o kome se u stvari radi?

Credo Mutwa: Jabulon je jedan veoma interesantan “bog”. On je lider Chitauli-ja. Na moje veliko iznenađenje, saznao sam i to da postoji puno belaca, koji i dan danas obožavaju ovog “boga”. Mi crnci znamo o Jabulonu već vekovima. Ali sam iznenađen time što ga obožavaju i ljudi, za koje inače tvrde da su odgovorni za mnoge manipulacije čovečanstva, tu grupu možemo nazvati njihovim pravim imenom – Masoni.

Jabulon je takođe poznat i pod imenom – „Umbaba-Samahongo” – “Kralj vladar-veliki otac sa užasnim očima”.

Kažu da Umbaba jednom morao da beži iz Zapadnog dela kontinenta kao rezultat borbe za vlast sa svojim sinom, i onda se skrasio u dubokim pećinama u Centralnoj Africi. Kažu da tamo, ispod Mesečeve Planine, postoji i dan danas njegov grad, sa mnogo blještavih zgrada napravljenih od bakra, i da je Umbaba ili Jabulon, još uvek tamo. On navodno tamo čeka, dok se ljudska bića zbrišu sa lica zemlje, pa da izađe onda napolje sa svojim narodom.

Jedan dan, dok sam živeo u Sowietu, imao sam neočekivanu posetu od strane nekoliko tibetanskih sveštenika. Posetio me je jedan od njihovih najviših sveštenika, koji trenutno živi u Engleskoj, on se zove Akyong Rinpochce.

Pitao me je da li znam nešto o “Gradu od bakra”, negde u Africi. Ja sam mu odgovorio da znam i da je to ustvari „Umbabin grad”, grad nevidljivog boga koji se skriva duboko pod zemljom. Pitao sam ga, a kako on zna za to? On se inače dugo već bavio istraživanjem ovih fenomena i rekao mi je kako je jedan Veliki Lama zajedno sa grupom sveštenika otišao u Afriku da potraži ovaj grad, i da se više nikada nisu vratili nazad na Tibet.

Ja sam, gospodine, već pre bio čuo priču o grupi malih žutih ljudi koji su stigli u Afriku da potraže taj Umbabin grad, grad iz kojeg čovek ne može živ da izađe. Ovde u Africi ima toliko tih neverovatnih priča, da mnoge od njih ni sam ne mogu da razumem.

Martin: Credo, mogu li samo da kažem da stvarno duboko poštujem ovaj vaš trud da mi sve ovo kažete, mnogo više nego što uopšte možete da zamislite. Ja znam da vam to nije nije nimalo lako.

Credo Mutwa: Gospodine, ja stvarno nisam morao da se izlažem javnom mnjenju i eventualnom podsmevanju , ali naš narod ovde umire. Mi ovde nemamo samo probleme sa drogom, mi nemamo samo probleme sa kriminalom, mi nemamo samo probleme sa AIDS-om, mi ovde imamo problem sa nečim, što nas ugrožava, a što nije ovozemaljske prirode.

Gospodine, u mojoj zemlji je neučtivo da jedan čovek priča s drugim, a da mu ne da vremena da i on sam nešto kaže. Zato bih želio da vas pitam da li i vi u Americi imate ovakvih neverovatnih priča o podzemnim gradovima, čudnim stvorenjima itd.?

Martin: Da, naravno, mi ih ovde nazivamo “podzemnim bazama”. U stvari, u novinama za koje sam pre radio, objavili smo u nekoliko nastavaka seriju članaka o tim podzemnim postrojenjima, zajedno sa mapom njihovih lokacija. I ne samo to…

Credo Mutwa: Upravo te iste stvari mi imamo ovde u Južnoj Africi… Ja sam postojanje jedne od tih kako kažete baza, uspeo da potvrdim. Vidite, gospodine, čovek kao što sam ja, koji sam obišao svet uzduž i popreko, mora dobro da pazi, šta će da kaže. Pre pet godina živeo sam u gradu Masikeng, koji je istorijsko mesto poznato po čuvenoj opsadi za vreme Burskih ratova, 1899-1902. Dok sam živeo tamo, mnogo ljudi me je posećivalo, od kojih su mnogi bili totalno nepismeni. Oni su mi se žalili kako su im rođaci misteriozno nestali i zahtevali su od mene da otkrijem gde su i šta se zbilo sa njima. Ja sam ih pitao za područje u kome su njihovi rođaci nestali i mada se nisu međusobno znali, svi su ukazivali na poznato mesto za koje ste i vi verovatno čuli, to je tzv. „Las Vegas” Južne Afrike, sa velikim kazinom i kompleksom hotela. Mesto se inače zove „Sun City”.

Martin: Da, čuo sam…

Credo Mutwa: Rečeno mi je da duboko ispod ovog objekta, postoji jedan veoma čudan rudnik, gde se nešto iskopava i da je to razlog nestanka mnogih lica, na ovim prostorima. Ja sam ispitivao ovaj fenomen, i isprva odbio da poverujem u to. Međutim, kasnije sam čuo još mnogo priča, jer ovde u Africi, kad je neko u nevolji, prvo ide kod lokalnog vrača- Šamana, da potraži odgovor za svoj problem.

Druga priča je takođe interesantna, i za nju sam utvrdio da je istinita. Radi se o građevinskim radovima koji su se izvodili na granici između Južnoafričke republike i države poznate pod imenom Botswana. Tamo su Amerikanci gradili nešto uz pomoć afričke radne snage, i svi su se radnici morali zakleti na ćutanje.

Amerikanci su gradili neki tajni aerodrom sa koga su mogli da uzleću vojni avioni. I za vreme te gradnje, mnogo ljudi je jednostavno nestalo u ovom području i kad su ih njihovi rođaci pokušavali da traže, nailazili su na veoma veliki i hladan zid ćutanja od vlasti.

Ja sam morao da to malo ispitam , jer je moj šamanski kredibilitet tada došao u pitanje. Usput sam čuo i priče od nekih ljudi za koje znam da im mogu verovati, kako je jedan leteći tanjir oboren na tom području, a da je avion koji ga je oborio uzleteo iz ove baze koja je u međuvremenu završena.

Otišao sam u Botswanu, nisam imao nikakvih problema da pređem granicu, otišao sam sa par prijatelja do tog mesta, i stvarno video ovu bazu. Ona nije bila ispod, nego iznad zemlje, međutim, lokalni ljudi su bili veoma isprepadani tamo i tvrdili da ukoliko se neko vidi u blizini ove baze, velike su šanse da se neće živ vratiti kući.

Ja sam insistirao da priđem što bliže, a čovek koji nas je vodio do tamo nije smeo da ide celim putem. I ja sam video ulaz u tu bazu ali nisam mogao videti ništa osim što se može videti u u ostalim vojnim bazama u svakoj zemlji. Ipak mi je ostalo nejasno pitanje pitanje, zašto su ljudi baš na ovom području toliko isprepadani, jer u Južnoj Africi ima ionako puno vojnih baza u svakoj zemlji?

Malo ću da se vratim na ranije što sam govorio. Ima tu još nekih stvari, gospodine koje nisam spomenuo . Kad se ti, Chitauli, razbole, oni navodno inače često obole od neke bolesti i koža počne da im se ljušti. Vrlo često, oni onda kidnapuju mladu devojku i nateraju je da leži nekoliko dana pored bolesnog Chitauli-ja. Kažu, kad Chitauli počne malo da se oporavlja, oni onda izmanipulišu devojku tako što joj daju šansu i lažnu nadu da pobegne, međutim ona realno nema nikakve šanse za to, oni je onda ponovo uhvate. Kad je već toliko isrpljena i uplašena da ne može više da beži, stave je na oltar i žrtvuju na veoma svirep način. Onda onaj bolesni Chitauli popije njenu krv i tako ozdravi. Pri tome je veoma bitno da je ta devojka bude vrlo isprepadana, jer ako nije, onda njena krv ne sadrži dovoljnu količinu određenih supstanci koje mogu savladati bolest.

Krv mora biti od veoma, veoma uplašenog ljudskog bića. Ovu naviku su imali ili su bili preuzeli i afrički kanibali, gospodine. Na području Zulu zemlje, u prošlom veku, bilo je još kanibala, koji su jeli ljude, i oni su prvo puštali svoje žrtve da beže i dobro se isprepadaju, pre nego ih ovi uhvate i pojedu. Govorili su, da meso uplašenog i iscrpljenog čoveka ima puno bolji ukus.

Pre nekoliko godina, ovde u Južnoj Africi, pet devojčica je odjednom nestalo. To su bila deca školskog uzrasta, veoma talentovane curice i najbolje učenice. Sve su bile belkinje. Ta priča se dugo povlačila i po novinama. Nekoliko belaca me je tada nagovaralo da pokušam da potražim ove devojke, a jednog dana jedan od njih je došao i na moja vrata sa jednom gumenom lutkom, igračkom koja je pripadala jednoj od tih curica. Ja sam uzeo igračku, i sproveo mali obred i odmah sam znao da je ta devojčica mrtva.

Lutka je bila u stvari gumeni dinosaurus, koji kao da je u mojim rukama počeo da plače. Tako mi se bar u transu učinilo, i na osnovu toga sam rekao tom čoveku da mislim na žalost da je devojčica mrtva. Taj čovek je inače bio televizijski producent. Kasnije je ova curica zaista nađena mrtva.

Kasnije se još dosta ljudi pojavljivalo kod mene sa sličnim problemima. Ja sam još tada imao telefon, i skoro svaki dan zvali su me neki ljudi i pretili, tj. hteli su da odmah prestanem sa svojim ličnim istragama ovih događaja. Govorili su mi da ukoliko ne prestanem, baciće kiselinu u lice moje žene, da će mi ubiti decu, jedno po jedno, i stvarno, mog najstarijeg sina su izboli nožem jednog dana i jedva je ostao živ, tako da sam morao da prestanem sa svim tim istragama.

Imam pouzdane podatke da svakog meseca samo u Južnoj Africi nestane preko 1000 dece. Nestanu, i niko ih nikada više ne vidi. Mnogi objašnjavaju ovo dečijom prostitucijom i kojekakvim drugim razlozima, međutim ja ne verujem u to. To nisu deca sa ulice, većina ove dece su iz normalnih familija, i većina njih je pokazivala odlične rezultate u školama. Osim toga među njima ima dosta i belaca. Uostalom poznato mi je da gotovo u svim zemljama gde sam bio nestaje dosta i ljudi i dece. To vam je poznato, zar ne ?

Martin: Izvinite jedno pitanje. Kada ste govorili o onoj grupi vanzemaljaca koju zovemo “Sivi” (Greys), pomenuli ste i Chitauli-je. Opisali ste ih kao reptile, ispravite me molim vas ako nisam u pravu, rekli ste da su oni visoki, uski, imaju veliku glavu i velike oči?

Credo Mutwa: Da gospodine. Oni su visoki. Oni hodaju …vidite, “Sivi” kad hodaju, gegaju se nekako, kao da nešto nije u redu sa njihovim nogama, dok Chitauli hodaju uspravno , kao drveće koje se blago ljulja na vetru. Oni su baš visoki. Imaju veliku glavu. Međutim, moram da priznam, veoma sam se iznenadio kad sam vidio jedan od filmova koji su se nedavno pojavili ovde u Južnoj Africi, “Ratovi Zvezda”, u ovom poslednjem nastavku postoje neka bića koja izgledaju upravo kao Chitauli. Jedan ima nešto kao venac rogova oko svoje glave. Oni su zaista sličnog izgleda kao što su tzv. Chitauli – ratnici.

Kraljevski Chitauli, to je kao neka viša kasta, nemaju rogove oko glave, ali imaju tamni greben koji se proteže od njihovog čela pa do potiljka. Ovi su veoma graciozna stvorenja, gospodine, njihov srednji prst je nešto kao veoma oštra šuplja kandža, koju u nekim ritualima koriste da isisaju mozak čoveku, kroz nos.

Martin: Kakve im je boje koža?

Credo Mutwa: Koža im je skoro bela, kao papir, tj. vrlo slična određenoj vrsti kartona. Njihova koža ima reptilske krljušti, kao i kod ostalih reptila. Čela su im jaka i izražena, daju im nekako „veoma inteligentan” izgled, ako razumete šta hoću reći.

Martin: Ja sam čuo neke tvrdnje da ova bića vole da kontrolišu druge, i da im je glavna strategija: “zavadi pa vladaj”.

Credo Mutwa: Da, to je tačno, gospodine. Oni huškaju čoveka na čoveka, narodne na narode. Ja vam mogu dati mnogo primera. Da li znate koga oni naročito vole…oni vole – religiozne fanatike.

Martin: Smeje se… mislite…. ?

Credo Mutwa: Da, to je tačno, gospodine, ljudi koji su veoma opterećeni religijom su mezimci Chitauli-ja.

Martin: Pitam se da li većina tih Chitauli-ja živi ovde u Americi, zbog velikog broja tih podzemnih baza ovde koje nesumnjivo postoje? U Americi je broj nestale dece astronomski velik, a nije tačno da se radi o nekoj trgovini belim robljem. Šta vi mislite?

Credo Mutwa: Slažem se, gospodine. Da vam kažem još samo nešto, šta mi se nedavno dogodilo, pošto nam je ostalo još malo vremena. Nakon što sam počeo da javno pričam, pogotovo nakon susreta sa Davidom Ajkom , jedan dan su me posetila tri čoveka koji su se pretvarali da su iz Južne Amerike. Govorili su španski, i imali su prevodioca sa sobom. Bili su veoma učtivi i rekli su mi kako će se nešto veoma značajno dogoditi u Južnoj Americi , i da će to biti na jezeru Titikaka, kao i da će to što će se dogoditi, odlučiti sudbinu čovečanstva.

Ako ne znate Titikaka je jedno čudno jezero sa slatkom vodom, nalazi se čak na 3.800 metara nadmorske visine. Nalazi se na granici Bolivije i Perua visoko u Andima. Ima dubinu od oko 300 metara. Ovo jezero je poznato jer na njegovim obalama, a najviše na plovećim ostrvima od trske živi jedno staro indijansko pleme po imenu Uru. Njih nema mnogo, nekoliko hiljada duša. E ti posetioci , oni su mi rekli da bi ja trebao ići na to jezero. Nakon kraćeg razgovora, otišli su i ostavili su mi jedno pismo, koje sam ja tek nedavno otvorio. U pismu je pisalo da moram da prestanem da pričam o tajnama Chitauli-ja , da ne smem da održavam kontakt sa Davidom Ajkom, kao i da me neka individua po imenu Alia Csar, neprestano drži na oku. Ja prvi put čujem za to ime. Ono što sigurno znam, to je da ova trojica nisu bila iz Južne Amerike, nego iz Španije, jer su pričali sa španskim akcentom.

Da, još su mi rekli, kad smo razgovarali, da oni pripadaju slugama ili poštovaocima boga „Melchizedek”-a. U pismu je još pisalo da ukoliko nastavim da pričam, moja žena će umreti. Ona je sada već neko vreme u bolnici zbog raka na maternici. Nešto što je takođe veoma čudno, na rentgenskim snimcima može se vidjeti neka vrsta metalnog uređaja u njenoj maternici. Čak su se i doktori čudili ovome i pitali su je ko je to stavio unutra?!? Ovaj metalni uređaj označen je strelicama na 2 rentgenska snimka od ukupno četiri. Ovi snimci su napravljeni jedan za drugim, i ono što je čudno, taj predmet se pojavio na prvom, pa ga nije bilo na iduća dva, pa se na kraju opet pojavio na poslednjem snimku.

Bez obzira šta mi možemo da mislimo, ima veoma mnogo stvari na ovom svetu koje traže hitnu istragu. Šta neka metalna sprava za koju doktori ne mogu da utvrde šta je, šta jedna takva sprava radi u materici 65-togodišnje žene? Ko je to tamo stavio, i zašto? Ovo verovatno, dok sam na ovom svetu, neću uspeti da saznam. Ndam se i molim da će joj to izvaditi i da će ozdraviti.

Martin: Stvarno mi je žao to što čujem za vašu ženu. Ja sam upravo izgubio majku, nedavno je umrla od raka.

Credo Mutwa: kroz našu obuku u ratnim veštinama plemena Zulu, mi postanemo nešto slično kao i japanski Samuraji, to se zove kod nas zove „Kaway” – Ratnik Sunca. Kad jedan Ratnik Sunca, koji je dobro utreniran kao što sam i ja nekada bio, doživi veliki bol kao posledicu nekog užasnog događaja, onda on mora to da kanalizira u veoma, veoma žestoku ljutinu, to je ona vrsta ljutnje koja se javlja usred neke velike bitke; i na taj način on uspeva da savlada svoju žalost i bol.

Ja sam sada u jednom takvom stanju, ja sam ljut zbog svega ovoga što se dešava mojoj zemlji, što se dešava mom narodu, što se dešava mojoj ženi; naš brak je svetinja, ona mi dođe i kao žena i kao sestra; a sada možda i nju da izgubim.

Znate gospodine, ja osećam žestok bes što se moja Afrika uništava. Besan sam što se moj narod uništava od strane sila, koje kad dublje proučavaš, dođeš do zaključka –nisu ovozemaljske prirode.

Na kraju, želeo bih da kažem još nešto, tako da vaši čitaoci razumeju zašto se ovako osećam. Prošle godine saznao sam da je jedno od mojih 6-toro dece bolesno od AIDS-a. Radi se o mojoj 21-godišnjoj ćerci. Gospodine, ja sam toliko besan činjenicom da smo dozvolili da se ova neprirodna bolest pojavi, jer bilo ko je do sada to proučavao i ako ima imalo pameti, razumeće da je ovaj virus namerno proizveden negde u nekoj laboratoriji – od strane ljudi.

Kad pogledam svoju kćerku u oči, ja osjećam jezu. Ja imam dve odrasle kćerke, ova što je bolesna, ona je mlađa, i verujte mi, zgodna je čak i po evropskim kriterijumima. Ja ne mogu ni u oči da je pogledam, jer ja u njenim očima vidim pomirenje sa onim što je neizbežno. Zašto?!?

Da je AIDS prirodna bolest, ja bih to prihvatio, jer čovek mora da živi rame uz rame sa svim što pripada ovom svetu. Ali da vam dete, za koje ste proveli godine odgajajući i obrazujući ga, neko tako otme ispred očiju, na jedan ovakav način, bolešću izmišljenom od strane zlih ljudi, znate šta – da mogu, oči bi mu iz glave izvadio. Ja sam nemoćan kao Šaman da se borim tih veštaških stvorenih bolesti, a niti medicina , navodno ne zna lek, i ja u to ne verujem. Stvarno mi je žao, ali je tako.

Martin: Potpuno vas razumem.

Credo Mutwa: Da li imate, na kraju, još neko pitanje?

Martin: Da. Želio bih da se na momenat vratimo na onaj grad od bakra. Čini mi se da je taj Jabulon ekvivalentan sa onim što mi zovemo “Satana”. Da li se i Vi slažete?

Credo Mutwa: Da, gospodine, i ja tako mislim. On je šef tih Chitauli-ja. Kao i Satana i on živi u kući ispod zemlje gde velike vatre koje stalno gore da bi ih mogle stalno da greju. Imamo ovde jednu staru priču koja kaže da su se oni nekada davno usudili da objave Bogu rat, te da su nakon što su bili poraženi – postali hladnokrvni m,islim hrv im se gotovo sledila od straha, kako se nekad kaže, te zato ne mogu da podnesu hladnoću .

Martin: David Ajk kaže da oni metamorfni reptili, koji imaju sposobnost da uzmu ljudski izgled, moraju da piju ljudsku krv da bi se održali u ljudskom obliku. I izgleda da ima nešto zanimljivo i u vezi gena koje imaju plavokose osobe.

Credo Mutwa: I ja sam to čuo. Ja sam rekao Davidu takođe da nisu svi Afrikanci crnokosi, ima ih koji su rođeni sa prirodno crvenom kosom, i za njih se kaže da su veoma moćni sa duhovne strane, ili da su spiritualno razvijeni. Prema mojim podacima upravo njih najviše i otimaju i koriste kao žrtve u tom svojim ritualima, pogotovo u doba kad su ovi u pubertetu, bez obzira da li se radi o muškarcima ili ženama.

Martin: Kad ste bili u prilici da vidite oči “Sivog” vanzemaljca, ispod pokrova, da li su one izgledale isto kao i reptilske?

Credo Mutwa: Da, upravo kao reptilske. Postoji jedna vrsta zmije u Africi , sigurno ste i vi čuli za nju, mi je zovemo – Mamba. To je jedna od najotrovnijih zmija koje možete ovde u Africi da nađete. “Sivi” (Greys) a i Chitauli takođe, imaju oči upravo iste, kao što su kod ove zmije. I piton ima takođe slične oči, sa hipnotičkim izrazom. U stvari, ako bi pitonovo oko uvećali deset puta – dobili bi izgled oka Chitaulija.

Martin: Već odavno se govori, da se na ovoj našoj planeti odvija rat između sila svetlosti i sila mraka ?

Credo Mutwa: da, da, gospodine, to je tačno.

Matin: I mora da postoji jedan Bog negde u ovom univerzumu, Bog svetlosti i pravde. Interesuje me kako vaš narod gleda na sve ovo, jer u svemu što postoji mora da bude neke ravnoteže, želim da uputimo našim čitaocima i neku pozitivnu poruku, jer naša trenutna situacija bi se mogla mnogima, na osnovu stvari koje smo do sada rekli, učiniti užasnom i beznadežnom?

Credo Mutwa: Gospodine, nada uvek postoji. Bog postoji, međutim između nas i Boga, postavila se jedna kreatura, jedan entitet, koji pokušava da nas obmane, tj. da mi poverujemo da je on pravi bog. Međutim, pravi Bog može da interveniše samo kroz nas same, i on je počeo da interveniše. Danas su ljudi počeli da se bude u velikoj meri. To se nama može da učini možda sporo, međutim, tamo gde on obitava vreme kao vreme, ne postoji. On nama može pomoći samo na način da nas osvesti, da nam pomogne da postanemo svesni svojih vlastitih potencijala, jer na kraju krajeva, mi smo ti koji moraju da preuzmu odgovornost i počnu da deluju . Mi sami moramo postati svesni i svojim akcijama neutralisati ove entitete, koji nas stalno vrte u krug hiljadama godina. I konačno mi ljudi smo načinili neke greške koje nismo morali činiti. Ljudska bića u suštini nisu nikada uspela da naprave neki veći realni duhovni progres u svojoj istoriji, jer nam ove sile ne dozvoljavaju da zauzmemo ravnopravan položaj u našem univerzumu. Mi moramo prestati da smatramo ove entitete nadprirodnim, nadmoćnim ili “super-humanim”. Oni su samo paraziti koji trebaju više nas, nego što mi trebamo njih, ako ih uopšte trebamo! Samo budala danas može misliti da smo mi jedina inteligentna vrsta na zemlji i u kosmosu.

U celoj Africi postoje dokazi da su nekada ovom planetom šetala divovska ljudska stvorenja u isto vreme kada i dinosaurusi. Postoje otisci ogromnih stopala ljudskih bića, u granitnim stenama. Šta se dogodilo sa ovim divovima?

I dinosaurusi su šetali ovom planetom milionima godina. I oni su imali dovoljno vremena do proizvedu neku ineligentnu rasu koja nas danas zavarava da potiče sa neke daleke planete, dok je možda i ona deo ove planete na kojoj živimo?! Ima nade! U nama se nešto budi, svetlost se rađa. Neprijatelj će morati da napravi neku grešku, i mi ćemo biti u stanju da ga prepoznamo i savladamo. To je ono što ja verujem, gospodine, i ja ću to verovati do svog poslednjeg daha.

Martin: Ovo je ujedno i pravi momenat da zavšimo ovaj intervju. Dopustite mi još samo da vam kažem, i ja sam još od 1974. godine viđao mnogo letećih tanjira, a u planinama Oregona vidio sam i tragove Bigfoot-a. Čak sam ih čuo i kako se oglašavaju, kad sam tamo kampovao. I ja znam, da su te stvari istinite!

Credo Mutwa: Eto vidite. Svako od nas je svedok nečega čudnog oko nas. Ja mogu još da poručim ljudima da ne postoji ni jedan razlog za strah. Naša je namera da ove informacije učinimo dostupnim svakom čoveku na ovoj našoj planeti. Ako neko ove informacije smatra smešnim – neka mu. Međutim, ja mislim da je krajnje vreme da se istina kaže, pa ma kakva ona bila. Hvala vam na ovoj prilici da kažem to što sam ispričao.

Martin: Hvala Vama na vremenu i volji da sa nama i našim čitaocima podelite neka vaša saznanja i iskustva, a takođe zahvalnost dugujemo i gospodinu Dejvidu Ajku što nas je doveo u kontakt.

Kraj